Обућар не диже главу од посла – пише Зоран Мишић

Криза нас је изула

Да ли ће и када бити боље можете да верујете политичарима и медијима или сопственим очима. А, да се уверите какво је код нас стање довољно је да само уђете у опанцарски-обућарску радњу у Карађорђевој 11, где је гужва нон-стоп.

– Дете ми у суботу путује. Хитно му требају патике, видно узбуђена мајка „подиже температуру“ на ионако тропску врућину.

Мајстор Звонко се труди да све постигне.

– Гужве су незапамћене. Криза је почела још деведесетих, али ових дана или месеци је њена кулминација, тврди обићар Звонко Божовић (53) који је у овом послу већ више од три деценије.

Он днево поправи по 15-ак пари, свакога дана у радњи проведе више од 11 сати, а од недавно је почео, што се раније није дешавало, да ради и недељом. Није он држава већ се заиста труди да рокове „испоштује“.

– Данас се највише доносе патике. Оне су скоро трећина свих оправки. Сем њих, муштерије највише доносе сандале и мокасине. Половина посла су лепљења или „подбацивања“ парчића на патикама и ципелама, прича он.

Пошто има много сталних муштерија и препознаје свој рад није неуобичајено да један исти пар оправља по више пута. Муштерије се слабо занављају.

– Све се више купује јефтинија обућа, сезонски се носи и по потреби 1 поправи током те сезоне, а по њеном истеку баци. То су мокасинице од 1.000 или 1.200 динара, а само њихово пенџетирање би стајало пола њихове цене. Муштерије ме замоле да их залепим да „одраде“ још месец дана и после их баце, појашњава мајстор Звонку нашу друштвену збиљу кроз призму свог заната, додајући да нема више скупљих „операција“ или поправки бољих и вреднијих ципела. То су све „интервенције“ 200-300 динара.

Долазак у његову радњу индикатор је и неких других овдашњих феномена. Већ на први поглед „бачен“ по његовој радњи очигледно је и где се наши суграђани најчешће снабдевају. Највећи број донетих ципела и патика „упакован“ је у кесе „Трнаве промета“.

И док је у развијеном свету његов занат одавно у изумирању, код нас тешко да ће се то догодити.

– Ценим да ће се овај тренд настави а не зауставити, сматра он, напомињући да код нас само у центру града у кругу од 500 метара ради десетак обућарских радњи, ау самом Крагујевцу преко двадесет и сви имају посла преко главе.

Више нема правила, јер не само сиромашнији, већ и боље стојећи суграђани (ВИП муштерије) се не либе „лепљења и крпљења“ и доносе обућу на „опоравак“. Ипак, и ту су пензионери „стубови“ нашег друштва.

– Они су најбоље и најредовније платише. И на овај начин они помажу и издржавају породице, доносећи обућу своје деце и унучића и уредно плаћајући поправке, завршава мајстор Звонко ову своју не само обућарску већ социолошко-политичку аналитичку причу о тренутку у коме живимо, и који ће са аспекта његовог посла још дуго потрајати.

А, у прилог његове тезе стоји и чињеница, односно гомила пари ципела, поправљених пре више месеци, за чије „подизање“ власници још нису „затворили финасијску конструкцију“.

Легендарну радњу у Карађорђевој улици број 11, тада само као опанцарски, отворио је Звонков деда Рајко 1964. године. Иако је завршио Саобраћајну школу Звонко није попут својих другова потражио ухлебљење у „Застави“ и Хитној помоћи, већ је по одслуженој војсци 1984. године преузео посао од деде. Занат је изучио код деде који је до своје смрти 1998. године волео да „поседи“ у радњи, а проширио га уз Рајков благослов и на обућарски, завршивши школу у Обреновцу.

– Данас опанци слабо кога интересују. Годишње продам око 40 пари, махом нашим људима који живе у иностранству, као сувенире када дођу на одмор за Ускрс, Божић и Нову годину, каже он.

И стање са „наследником“ у обућарску занату је чипаво.

– За све ове године није се појавио нико кога је интересовало да се бави овим послом, са сетом размишља Звонко коме ли ће да „преда“ радњу и занат попут његовог деда Рајка.

Извор: крагујевачке.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар