Обуздај нарав кнеже!

Ако овако наставиш кренуће кука и мотика на тебе господару. Милош: Ко море сме дигнути руку на мене...

Посла по једном комшијском детету, те ми узе пола оке спирт, ракију и камфора. Начиним спиритум цампхоратум и легнем у постељу и једнако квасим четвороструку крпу и подмећем на убијено место.

Сутрадан осване свјата недеља. Мене једнако спиритни Умшлаг ради. После подне дође један (од) Милошеви момака управ у собу:

– Ајде, вели, бербербаша, зове те Господар.

Ја му одговорим:

– Како ћу, брате, поћи кад из кревета не могу да се макнем. Но поздрави Господара, нека ме два-три дана претрпи док ми мало овај бол и убијене жиле попрођу, па ћу сам доћи.

Оде момак. Ето другог:

– Господар је рекао, није другојачије, но мораш доћи код њега. Веће, ако можеш, понајлак, ајде да се не љути.

АМИЏА ДВОРИ КНЕЗА
И тако узмем један штап у руке, пак полако одо. Кад дођем горе на диванану, гди је веће обично његово седалиште, станем пред њега. Он пуши дугачки турски чибук седећи на миндеру. До њега на нога стоји његов Амиџа. Унаоколо све кнезови и писари. Ту сам ја сад као у некој окружности с њима. Доле сви момци, оружани. Окружили од једног ћошка до другог авлије конак. И сви горе гледају шта ће сад од мене бити.

– Љутио се, не љутио, ја се макнути не могу. Па ако ће ме вешати, а он нека пошље шинтере своје пак нека ме овде, о мојој капији, обесе. Ја заиста устати не могу.

Оде и други момак. Затим мало дође и трећи и рече:

– Поздравио ти се Господар да, ако икако можеш устати, да дођеш пред њега. Захтева те. Ако ли не можеш сад, ја, веће трећи посланик како долазим, тако докле и ја одем и кажем да неможеш, послаће четворицу момака да те у чаршафу пред њега горе изнесу.

Шта ћу, невоље моје, сад да радим. Ако пошље четворицу, већ знам како ћеду ме носити. Жене се пак наново боје да ме не обеси или не мучи, и скорбе и плачу. Закључим у себе: веће што му драго, ићи се мора. Узмем само ћурак на себе. И жена повикне:

– Та обуци се!

– Та како ћу се обући кад на што идем не знам! Па ако ме обеси да код шинтера његови све аљине остану! Барем овако ако и учини то, паки остаћеду аљине код тебе и можеш их продати, да се који дан лебом зараниш. А ови ћурак, ако ме поведу вешати, продаћу га Јакшићу, нека ти даде. Пак само у гаће и кошуљи до крушке ћу ићи. И тако да им ништа не остане.

Но Милош и његов Амиджа веће су се договорили били као ће са мном разговор почети. Стојећи пред њима. Сад Паштрмац почне се по бради гладити и пипати, пак рече:

– Море, бријачу, зар се овако брије? Ево, Господару, бог ти и душа, ка да ме је од недељу дана. Е овако, пасја вера, нигда бријао није.

Милош: Зашто, море, боље не бријеш?

Амиџа: Та говори, не проговорио. Зашто боље не бријеш?

Онда је реко: Па како оћеш ти, као јучер онако убијен и оскорбљен да те обријем. та још благодари бога што те заклао нисам.

Онда Милош: Ето, Амиджа, шта рече. Баш би га убио, не би му се дао прекрстити.

Онда опет Амиџа: Море, зашто си тако инаджија?

– Ја сад под моју старост бољи бити не могу. А ви како ми сад чест убисте и одузесте, мене је сад, ха пекли, ха жегли, вешали или били, свеједно. И од мене немојте се од данас никаквој чести или покорности надати зашто сам до данас сасвим угожденије као власти гледао. Обаче, од данас, а ви били господари или говедари, све ми је једно. Но ја опет при тому молим: боље да ме отпустите да идем откуд сам дошао, него л овако више да ме код вас држите. Зашто неће добра међу нама нигдар више бити.

Онда Милош: Вала, још служити мораш, докле год моја воља буде. Па прес к….., како било.

После Амиџа:

– Знаш ли, море, шта је? Ти млого говориш. Но твоји говори никому никакову штету или вред не наносе. Али, нећемо ни то да говориш.

Одговорим му: Ама, шта ја говорим?

– Ништа, божја вера, само: дрн, дрн, дрн. То ти је. Па нећемо ни то.

– Е, а ви ми платите место 30 гроша 300 на месец, па нећу никад ништа говорити. А овако: ни жив, ни мртав. Та плакати ми се мора, ако оћу, ако нећу.

Потом Амиџа рече: – И ово да ти кажем. Одсад ћеш у мом тефтеру бити. Од мене ћеш ајлук узимати. Од мене сваку заповест примати. И свако јутро долазићеш у моју собу, па што ти заповедим, то ћеш слушати.

– Не чујем шта си реко? Још једанпут кажи.

На које он опет повтори.

Онда му ја реко:

– Ј…. ти твој тефтер! Пишам ти се на твоје заповести! Ишта си ти да ме ти тефтериш и заповедаш кад ја тебе не препознајем да си жив на свету? Ти његов – пружим прст на Милоша – пас, ја његов пас, ти његов чанколиз, ја његов чанколиз. Па како ти можеш мене под твоју заповест узимати? Е да ли си ти мене на силу и твој врат довео, или овај? Па како те није срамота то говорити? Море, он ме је био, он ће ме и миловати. Он ће ме бити, он ће ме и убити. А заиста тебе за мога живота ни за каквог заповедника припознати нећу.

Ту ти Милош опет рече: Ала је инаџија, оца ли му ј….. Амиџа, ништа му се не може!

И с отим доста времена поћутише.

Но и мене, особито време дуго, будући да ме бол сасвим преузео и ноге пода мном дркћу. Онда им ја реко:

– Имате ли ми још штогод говорити?

– Е добро. Оћете л ме послушати да вам ја штогод говорим?

– Божја вера, слободно.

– Господару, ти си мене избио. Ти си моју чест убио. Ти си данас велико непријатељство чрез мене на себе навукао. Но зато ја опет, како ме сад у злу срцу находећа видиш, као искрену пријатељства правду, оћу да ти рекнем, особито што разумем с мојом овом, што ви велите, лудом главом, које налазим баш да ће право бити. Оставите се тога вашег насиља. Оставите се тако прека суда. Бог и душа, неће добро за вас бити. Та шта год народ не милује, ни бог не милује. Ја не знам докле ће трајати тако ваше силно судство. Бог вам је неку силу дао, а сам вам ђаво одузети не може. Па текем сваки посао без расужденија радите и с отим ћете велику несрећу на вас навући. Ако омекшаш, Господару, твоју нарав и суд с мекшим расужденијем предузмеш, то ћеш дуго господовати. Али ако тако, као што сада радиш, дуго време устраје, то ће се дигнути кука и мотика на теб, па ће бити горша последњаја первих.

– Ма каква кука и мотика, вели Милош. И ко сме дигнути руку на мене?

(Наставиће се)
Нићифор Нинковић
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар