Одлазак нашег Чика Милета – Миодраг Марић, глумац (1925-2014) – пише Зоран Мишић

Прошле недеље преминуо је један од последњих глумаца из плејаде чувених „Вујићеваца”, који су у „златно доба” крагујевачког

МИОДРАГ МАРИЋ, ГЛУМАЦ (1925-2014)

Прошле недеље преминуо је један од последњих глумаца из плејаде чувених „Вујићеваца”, који су у „златно доба” крагујевачког позоришта славу Театра пронели широм велике Југославије. Иако, по многима, у сенци глумачких првака – чувене тројке Љуба, Буда, Пендула, Чика Миле, како су га сви звали, подједнако је добро играо и трагичарски и комичарски репертоар, и главне улоге и „носио тацне”, све у циљу да што боље, како је говорио, „подшпрајцује представу”.

 

Чувена плејада „Вујићеваца” из послератног „златног доба” Театра сиромашнија је за још једно име, али је зато она горе, „небеска подела” богатија за још једног познатог крагујевачког драмског уметника – Чика Милета Марића. Дугогодишњи глумац крагујевачког позоришта Миодраг Марић (89) преминуо је 2. априла после краће болести.

Његова животна и глумачка прича умногоме је и историја града и Театра.

Миодраг Марић рођени је Крагујевчанин (1925. године), из тадашње Пашићеве улице (после рата Ђуре Ђаковића, а данас Драгослава Срејовића). Био је треће дете, после две сестре. Отац Владимир педесет година је имао кројачку радњу на крагујевачкој пијаци. У крагујевачкој Гимназији Миле завршава малу матуру, а рат га затиче као ученика петог (и то баш одељења петотри) разреда. Стрељање је преживео сасвим случајно.

– Тог21. октобра, биоје понедељак, и ја, пошто сам имао слабе зубе, решим да не одему школу, него код зубара Костића који је имао ординацију у главној улици. У тој истој згради налазиле су се и ординације доктора Лемајића и дечијег лекара Мачужића, па Немци, пошто су знали да су на спрату све лекари, нису ни ушли у ту зграду, причао је Чика Миле.

Ратне године провео је пазећи, како је причао, „да га не апе”, мобилишу четници, комунци и „збораши”, а због опасности да буде одведен на принудни рад у борске руднике отац га је, „да би имао неку ћагу”, уписао на шнајдерски занат где је положио и калфенски испит.

Добре људе прати срећа, а Чика Миле ју је имао и на самом крају рата, кадаје избегао последњу немачко-љотићевску мобилизацију пред ослободилачким ударом Руса и партизана. Његово презиме препознао је немачки војник, пореклом из Беча, који је пре рата годинама био пословни партнер његовог оца и отпустио га из строја кишног октобра 1944. године речима: „Марић, ауф, мама-тата плаче”. И тако је Ч’а Миле поново претекао.

Били су претплаћени на награде

После рата пи- сао је молбу министру да настави школовање у Економској школи, тада трговачкој академији, али позориште га све више привлачи. Почиње да игра у „Абрашевићу” у представама Чика Пере Ненковића, статира у Театру („Коштана”, „Фигароваженидба”, „Дундо Мароје”, „Госпођа министарка”…) и у драмској секцији Економске школе. Туга, после извођења Чеховљеве једночинке „Јубилеј”, ангажује Рајко Радојковић (редитељ и управник, који ће касније отићи у Ниш) за сталног глумцау позоришту са четрнаестим платним разредом.

– Тада није постојала ни једна глумачка школа, занат се учио од старијих колега.

Све сам представе престајао у су- флерској кули „крадући” потезе од глумаца са ис- куством, казивао је касније Марић. У то време у крагујевачком позоришту играли су Стеван Цеца Мишић, Радослав Тјаша Павловић, Мила и Рајко Стојадиновић, Жика Петровић, Света Васиљевић, Петар Ненковић, Драгица Видаковић, Стеван Клајн, Драгољуб Нена- довић, Растко Тадић, Мија Алексић, Љуба Тадић…

Министарство је глумце декретом распоређивало по позориштима широм земље и када је Мија Алексић пребачен у Београд, а Марић „ускаче” уместо њега као Алекса Жуњић у „Сумњиво лице”. После три сезоне, Марић је „прекомандован” у Краљево, где је ансамбл у оснивању и тамо за три сезоне тумачи запажене улоге, а затим једну сезону проводи у Никшићу. Од сезоне 1956/57. поново га ангажује тадашњи крагујевачки управник Радомир Коминац. У ансамблу позоришта затиче Љубу Ковачевића, Буду Јеремића (са којим се и окумио), Пендулу, Милу и Рајка Стојадиновића, Милеву Жикић, Бранку Црномарковић, Бобу Динића, Симу Ерчевића, Николу Јурина, Јеврема Урошевића, Немању Северинског, Бруна Рајића, Владимира Савића, Мајду Гориншек- Ђорђевић, Душицу Митровић- Димитријевић…

–  Какав смо ми моћан асамбл били. Играли смо европски и светски репертоар. За то време најмодерније представе попут „Луси Краун”, „Плачи вољена земљо”, „Блудница достојна поштовања”… Први смо играли „Сеоску учитељицу” Раше Плаовића са Љубицом Јањићијевић у насловној улози. Гостовали смо по Босни, Хрватској, Словенији, у иностранству, а нашу позоришну продукцију пратили су критичари калибра Елија Финција, Слободана Селенића,Петра Волка…, истицао је Миле, пуна срца.

– Били смо претплаћени на награде, умео је да се присети Чика Миле Марић тог „златног доба” крагујевачког Театра и времена када је сарађивао са позоришним великанима, редитељима Ацом Ђорђевићем, Мирославом Беловићем, Душаном Михајловићем…

■   Живело се за позориште

Волео је и да „подсети” како су „Вујићевци” са представом „Мистер долар” обишли читаву Словенију, гостовали у Сплиту, Задру, Шибенику… А кад је позориште 1969. године изгорело, управници из Мостара и Тузле стигли су возовима да их одмах ангажују за турнеје по Босни, истицао је Марић са поносом у последњем интервјуу који је дао „Независној Светлости” 2002. године аутору овог текста. Тадашње његове колеге и он живели су за позориште. О томе колико су волели и ценили свој посао и били спремни да се за њега жртвују Чика Миле Марић показао је ка- даје 1971. године сахранио оца у четири поподне, а само три сата касније певао је из свег гласа у најдуговечнијој представи свих времена крагујевачког позоришта – „Прстен у извору”.

– Жао ми оца, али ми жао и да се откаже распродата сала, био је једини коментар правог професионалца, „Вујићевца”. Ненаметљиво, господски, како је само он то умео, казивао је млађима да су тадашњи имиџ Театра кро- јили и успешни управници попут Рајка Радојковића, Љубише Ружића, Саве Барачкова, Александра Милосављевића и Пере Говедаровића.
За свој уметнички рад добио је бројна признања, како у матичној кући, тако и на страни, од којих је издвајао награде Јоаким на Сусретима „Јоаким Вујић” заулоге Џамбе у „Тамном вилајету” у Шапцу, Луке у култном комаду Театра „На дну” у Крагујевцу, као и специјалног Јоакима за сценски говор, такође на Сусретима одржаним у Лесковцу.
Добитникје и Прстена са ликом Јоакима Вујића Књажевско-српског театра 2003. године, од којег се никада није одвајао. Ипак, од свих награђених представа најдража му је била „Камен за под главу” Јована Глигоријевића Калета, која је на Сусретима „Јоаким Вујић” у Нишу 1977. године освојила чак девет награда, причао је Миле Марић, који је, по личном утиску, у тој представи, тумачећи лик Вучка, одиграо улогу живота.

–  То је круна моје каријере. Улога је на сусретима награђена дуплим Јоакимом (жири и град домаћин), а „легла” ми је због тога што ја и као човек увек имам ноту покровитељског, заштитничког… Никада никога нисам потцењивао, оговарао, скроман је био чика Миле. За себе је умео дакаже даје глумачки добро што се од младости није „фахирао”. Подједнако је тумачио карактерне драмске улоге (Вурм „Сплетка и љубав”, Лука „На дну”, Арсојевић „Смрт Уроша Петог”, Зибербрант „Глембајеви”, СС Клаус „Песма”, Хаџи Тома у „Коштани”) и комичне, попут Ујка Васе и Жевакина. Играо је главне, носеће роле, али и „носио тацне” у оним улогама које су, по њему, као глумци старог кова, служиле да „подшпрајцују представу” и помогну је, пре свега као колективни чин.

Званично, у пензију је отишао премијером Мрожековог комада „Танго”, 1989. године. То је била његова 194. улога. Ипак, то није значио прекид „вечне љубави” између чика Милета Марића и његовог Театра.

■    Глумац не иде у пензију

Глумац никада не иде у пензију, умео је да се обрати млађим колегама. Тога се и придржавао, а цифру до 200 улога и премијера досгигао је као ветеран играјући глумачке медаљоне у комадима „1918”, „Боже мили, чуда великога”, „Хамлет из Мрдуше Доње”, „Илуминација на селу”, „Шта је тоу људском бићу, што га вуче према пићу”… Чак је и касније умео своје глумачко знање да подели са млађима на сцени играјући у независним пројектима попут посрбљене верзије „12 гневних људи” коју је у СКЦ-у поставио Гордан Матић.

И остао је веран Театру до краја. Донедавно, све док га је здравље служило, није пропуштао дешавања у својој позоришној кући, било да је реч о премијерама, фестивалима, свечаностима или обичним позоришним дружењима и прославама. Остала му је само једна велика жал што у граду, или његовој матичној кући, никада није основан позоришни музеј, јер је Чика Миле Марић током деценија свог глумачког ангажмана предано сакупљао све плакате и афише са програмима представа, фотографије, новинске приказе и критике, желећи да од заборава сачува полувековну документацију једне од наших најзначајнијих позоришних кућа и то у њеном златном периоду. На жалост, ова жеља му се није обистинила.

Глумац Миодраг Марић сахрањен је 3. априла на Варошком гробљу у Крагујевцу.

 

КОМЕМОРАЦИЈА У ТЕАТРУ

Испраћен аплаузом

На дан сахране Чика Милета Марића, у четвртак, 3. априла, у крагујевачком Театру, кући у којој је провео скоро читав свој глумачки век, одржана је комеморација поводом његове смрти. Мала сцена Театра била је препуна јер су бројни, не само глумци и колеге, већ и други Крагујевчани, желели да одају последњу пошту свом Чика Милету. Опраштајући се од Милета Марића, надахнуто су говорили глумци који су, по њиховим речима, имали част и задо- вољство да сарађују са њим у бројним представама, на гостовањима, турнејама, Мирко Бабић, Братислав Славковић Кеша и Владанка Цица Пендић.

– Његова оданост и потпуна преданост своме позоришту у данашњем театарском свету је чиста утопија. Толико је он волео свој позив и поштовао ову, своју кућу, да је за њега увек била, не „друга”, како се обично каже, већ заиста и искрено прва, рекао је Мирко Бабић. Марић је био прави позоришни, али и животни медењак и човек који је увек по- штовао и подржавао млађе колеге, додао је Бабић.

Ч’а Миле, хвала ти пуно за све, опростио се он од Марића, обраћајући му се позоришним надимком.

За Братислава Славковића Кешу Миле Марић био је „главни кривац” што је он „отишао” у глумце и посветио се позо- ришту јер је био његов „први редитељ”.

–  Прву улогу у животу и то као ученик школе „Радоје Домановић” добио саму предсгави „Пепељуга” коју је он режирао, рекао је у свом препознатљивом шармантном стилу Кеша, додавши да је њихов уметнички ангажман некада у „златно доба” Театра био толики да су једне године од 365 дана почивши Марић, Цица Пендић и он имали чак 427 глумачких задатака што данас звучи нестварно. Он је подсетио да је Ч’а Миле био и стари чаршијананац, станичарац који је умео млађе да изненади старом шатровачком фором и обрати им се питањем: „Шта дишра?”, „Штани”. 

Узбуђено и непосредно Владанка Цица Пендић предочила је бројним Марићевим поштоваоцима и пријатељима да је он као глумац подједнако био сјајан комичар и изузетан у драмским улогама, а по природи прави господин.

–  Био је боем са стилом и укусом, прелепо је певао и умео је да направи одличну атмосферу где год смо се налазили, истакла је она, подсетивши и на још једну његову, за многе не мање важну „улогу” Деда Мраза, којом је Чика Миле деценијама умео да обрадује генерације крагујевачких малишана. Глумац Миодраг Миле Марић на свој последњи пут испраћен је, као и много пута на сцени, громогласним аплаузом.

извор: КРАГУЈЕВАЧКЕ Четвртак 10. април 2014.           пише: Зоран Мишић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар