„Откривени” председници општине из 19. века – пише Зоран Мишић

Иако је реч о релативно „новијој историји” челни људи наше општине у претпрошлом веку били су углавном непознаница.

ОНИ „НАПРЕДЊАЦИ” СТВАРНО БИЛИ НАПРЕДНИ

Иако је реч о релативно „новијој историји” челни људи наше општине у претпрошлом веку били су углавном непознаница. Сада је тај период захваљујући Мирославу Матовићу из Великих Пчелица, Милану Вујичићу из Удружења Потомака ратника и запослених у Историјском архиву донекле „попуњен” и низу првих људи Крагујевца у Скупштини града могу да се „придруже” портрети и биографије њихових претходника: Павла Вуковића, Димитрија Станојевића и Алексе Мијалковића

Већ више од две деценије Крагујевчанима су „пуна уста” престонице али сем тог периода (са изузетком Гимназије и Војне фабрике) свакодневни живот током 19. века историчарско гледано није баш у потпуности „покривен”. Иако је реч о „новијој историји”, чак су и први, челни људи нашег града из претпрошлог века прилична непознаница. У Скупштини града одавно су већ постављене фотографије председника општине и градоначелника од 1920. године до данас (види антрфиле) али се о њиховим претходницима и колегама из претпрошлог века готово ништа није знало, од тога ко су били, колико им је трајао мандат па до њихових тадашњих политичких опредељења.
Захваљујући поклону Мирослава Матовића из Великих Пчелица Милану Вујичићу, председнику овдашње подружнице Удружења потомака ратника од 1912. до 1920. године као и истраживачком раду запослених у нашем Историјском архиву досадашње „рупе” у историји града барем су донекле „попуњене”.
– После Војислава Буђевца који је постао председник Крагујевачке оптине 1920. године и то као први у историји града изабран на основу непосредних изборних резултата, познати су сви челни људи Крагујевца до данас. Али је, по том питању 19. век под великим знаком питања. У нашем Архиву налази се грађа о крагујевачкој општини од 1896. године – Фонд Поглаварства града Крагујевца и зато је постојао проблем да се утврде председници општине пре тог периода. Они се вероватно помињу у некој литератури или о њима вероватно постоји неки документ у грађи Архива Србије, али за сада нико то није обрадио, те су председници општине из претпрошлог века остали непознаница, каже Ненад Карамијалковић, етнолог-антрополог крагујевачког Историјског архива Шумадије.

 

Дијурниста сачинио за потомство

Председник овдашњег огранка Удружења потомака ратника од 1912. до 1920. године Мирослав Вујичић донео је у њихову установу брошуру „Наши посланици – слике и биографије” за период од 1894. до 1896. године коју је сачинио и публиковао Мих. Матијевић, дијурниста („дневничар” – онај који је одређивао и исплаћивао скупштинске дневнице) Министарства војног. За оно време изузетно модерна и инвентивна публикација са не само портретима и биографијама тадашњег сазива Скупштине Краљевине Србије (поређаних по азбучном реду) већ по идеји аутора „обогађена” и белешкама о избору и раду Народне скупштине и планом и тлоцртом сале у којој су се одржавале скупштинске седнице. У уводном делу и напомени дат је и драгоцен списак скраћеница ордена, државних и црквених признања као и споменица којима су тадашњи посланици били „одликовани”. Штампана је у Државној штампарији. По замисли њеног „творца” Матијевића који је био инспирисан сличном француском публикацијом његова „књижица има за циљ да пропагира парламентаризам” као и да је „корисна у развијању истог”.
Колико је у датом моменту Матијевићева брошура помогла развој парламентаризма не знамо али је засигурно учинила драгоцен посао јер се међу биографијама тадашњих скупштинара издвајају и двојица председника Крагујевачке општине – Димитрије Станојевић и Алекса Мијалковић.
Књигу је Милан Вујичић добио од, сада већ почившег, осамдесетогодињег Мирослава Матовића из Великих Пчелица чији је прадеда Јован Матовић као „напредњак” био посланик у том сазиву као представник Моравског округа – Лепеничког среза.
– До сада смо само знали да је председник наше општине на крају 19. века био Сава Бадњевац као и да је пред Први светски рат на том месту био Јован Јовановић. По подацима прикупљеним за Лексикон Крагујевца за време њихових мандата су изграђени важни комунални и други капитални објекти у Крагујевцу, истиче Карамијалковић, по коме је ова књижица „злата вредна” јер садржи драгоцене податке не само о нашим већ и о многим другим значајним личностима председника општина и начелника округа у 19. веку из свих крајева и градова Србије.
Он истиче да је развој локалне самоуправе код нас (от)почео децембра 1838. године са доношењем тзв. „Турског устава” (потписао га лично султан), на основу кога је Србија административно уређена.
– Подељена је на 17 окружија – округа, од којих је један био Крагујевачки (настао из турске Нахије крагујевачке). Окрузи су се даље делили на срезове, а Крагујевачки округ их је имао четири: Крагујевачки, Лепенички, Гружански и Јасенички. Срезови су се даље делили на општине, које су установљене на основу Закона о устројству општина од 13. јула 1839. У почетку је крагујевачка општина спроводила само судску и полицијску власт и била је искучиво извршна а не управна. Бирала је општинаре (одборнике) чији је број зависио од од класе којој је општина припадала а прва крагујевачка општина припадала је другој класи општина. Први челници општине били су кметови које је могао је да смени начелник округа, као и њихове помоћнике, да би новим Законом о устројству општина од 24. марта 1866. кметови прерасли у председнике општина, под чијим руководством су обављани сви општински послови, подсећа наш саговорник на развој локалне (само)управе у нас.

 

 

Јагодинац на челу Крагујевца

Захваљујући Матовићу и Вујичићу сада су реконструисани подаци и биографије двојце челника града Мијалковића и Станојевића.
Из брошуре о посланицима сазнајемо да је Алкекса Мијалковић, баш у то време (1894. – 1896.) био председник Крагујевачке општине, а нема података колико је то био пре или после свог скупштинском мандата. Рођен је у Јагодини у децембру 1852. године и по занимању је био трговац. Одликован је Таковским крстом Петог реда, утемељивач (писали су „утемељач”) друштва Светог Саве и Кола Јахача. Био је „помажући” члан месне стрељачке дружине и члан друштва Црвеног Крста.
Рођени Крагујевчанин (1848) Димитрије Станојевић на челу наше вароши био је у деценији која је претходила издању Матијевићеве брошуре – у периоду 1888. и 1889. године. И он је такође носилац највећег обреновићевског признања – ордена Таковског крста али „јачег”, Четвртог реда, као и председник месног кредитног завода од 1893. године. „Утемељач” је друштва Светог Саве.
Обојица посланика за Варош Крагујевац били су, а, шта би друго у то време него „напредњаци”.
У међувремену Карамијалковићев колега из Архива Горан Милосављевић, историчар-архивиста сређујући архивску Збирку фотографија (про)нашао је још једног, најстаријег до сада председника Крагујевачке општине. Реч је о Павлу Вуковићу који је на челу града био у време чувених новембарских избора 1875. године када су на њима победиле присталице Светозара Марковића и борци за локалну самоуправу. Због одбијања да се преда власт у фебруару 1876. године избиле су демонстрације познате под називом „Црвени Барјак”. Његова конкретна политичка опредељеност није позната али је сигурно да он није припадао „напредњацима” пошто је ова политичка странка основана тек у јануару 1881. године.
Приљежни крагујевачки архивисти фотографије са подацима тројице „новооткривених” председника општине однели су протоколу Скупштине града још за време сазива ранијих власти али вероватно због значајнијих и приоритетнијих проблема и „тадашњи” и „садашњи” градски челници још увек их нису „окачили” на „зид славних” и алеју председника општине и градоначелника из 20. века чији су претходници били. Но, надамо се да ће ускоро „осванути” у том низу где им је и место.

 

ПРОШЛИ ВЕК У ПОТПУНОСТИ РЕКОНСТРУИСАН

Низ почео са Милошем

У престоничком периоду први човек државе био је и на челу вароши тако да је Крагујевцем управљао лично сам кнез Милош Обреновић.
Од 1866. па до 1920. године знала су се само два председника крагујевачке општине: Сава Бадњевац (крајем 19. века) и Јован Јовановић (период пре Првог светског рата), под чијом влашћу су изграђени важни комунални и други капитални објекти у Крагујевцу. Председници општине након Првог светског рата су сви познати: Војислав Буђевац (први председник општине изабран на основу изборних резултата 1920), Војислав Калановић (1923-1933, у чијем мандату је извршена регулација улица, започета изградња водовода и канализације, саграђена два моста на Лепеници, постављена електрична расвета, изграђена електрична централа и подигнут Споменик палим Шумадинцима), трговац Алекса Обрадовић (1933-1935), Каменко Божић (1935-1938, у чијем мандату је урађен Регулациони план Крагујевца и изграђена водоводна акумулација Грошничко језеро), Драгомир Симовић (1938-1939), Милош Стефановић (1939-1940).
После Другог светског рата следе: Милутин Марковић (1944-1947), Милорад Митровић (1947-1949, у време чијег мандата је почело оснивање комуналних предузећа), Сретен Николић (1949-1950), Момир Марковић (1950-1955), Момчило Петровић (1955-1957, заслужан за подизање првог дечјег парка у граду, модернизацију постојећих и изградњу инфраструктурних објеката), Благоје Којадиновић (1957-1963, у време чијег мандата је изграђена фабрика аутомобила „Црвена Застава“), Обрен Стојановић (1963-1967), Милан Ђоковић (1967-1972), Боривоје Петровић (1972-1981, у време чијег мандата је нагло порастао број становника Крагујевца и започета изградња насеља Аеродром и Ердоглија), Милутин Милојевић (1981-1984), Каменко Сретеновић (1984-1988), Предраг Галовић (1988-1989), Србољуб Васовић (1989-1992). Од стицања статуса града 1992. године градоначелници (нови термин) Крагујевца били су: Живорад Нешић (1992-1996), Верољуб Стевановић (1996-2000), Влатко Рајковић (2000-2004), Верољуб Стевановић (2004-2014) и Радомир Николић (2014-?).

 

Извор: крагујевачке новине                                                                               пише: Зоран МИШИЋ

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар