Отварање „Забрањеног града“

Реч је о комплексу од скоро 60 хектара који је настајао од 1851. године, када је почела градња

„За пола године почетак обнове Кнежевог арсенала.“

Тако је гласила агенцијска вест објављена 6. фебруара ове године после седнице Савета који се бави пројектом ревитализације изузетног историјског здања. Састанком је председавао Томислав Николић, који је прихватио да буде покровитељ реконструкције Кнежевог арсенала, а све се догађало у ректорату крагујевачког Универзитета, јер је намера да се у објекте некадашње чаурнице и машинске радионице Војно-техничког завода удоми Филолошко уметнички факултет.

Пола „орочене“ године истекло је још почетком августа. Прошло је седам месеци, „цури“ већ и осми, али нових вести о Арсеналу, уваженом покровитељу и почетку обнове – нема. Да ли се у међувремену штогод догађало а да „није било за јавност“ не би вам знали каз’ти, нити се у старом фабричком комплексу може видети да се ишта ради.

Али, добро. Обећања и рокови код нас су необавезујући, посебно ако их дају политичари, аи филума ће свакако још бити „Разбашкарени“, као у једном вицу, башка глава, башка руке, башка ноге – на неколико места у туђим зградама.

А прича о адаптацији Кнежевог арсенала за потребе студената само је делић 1 много озбиљне теме која се у Крагујевцу углавном неозбиљно схвата. Наиме, одлуком српске Владе од 25. марта 2014. године комплекс Војно-техничког завода проглашен је за „просторну културно-историјску целину“, а то значи да објекти у овој зони добијају највиши степен државне заштите. У прилогу ове одлуке је и изванредна стручна анализа коју је урадио Завод за заштиту споменика културе у којој стоји да „појединачна градитељска остварења имају посебне споменичке вредности“

Реч је о комплексу од скоро 60 хектара који је настајао од 1851. године, када је почела градња Тополивница, до тридесетих година прошлог века, који је релативно добро очуван и јединствен је на Балкану, а сличних архитектонских целина мало је иу Европи. Крагујевчани га често зову „забрањени град“ и у описном смислу то је право име. Забрањен је јер је ограничен број људи могао да види све што се „скрива“ у старом Заводу, пошто је ту стално била смештена војна индустрија, а град је зато што међу 150 објеката нису само фабричке хале, већ и здања која су имала друге намене : школски простор, амбуланте, официрски станови, обданиште, електрична централа, ватрогасни торањ, штала, Сенара. Комплекс има и уређене саобраћајнице, зелене површине, дрвореде – дакле то је права српска варош у којој је почела индустријализација земље средином 19. века.

То непроцењиво историјско наслеђе, нажалост, пропада, упркос примерима из неколико европских градова где су такве целине ревитализоване, архитектонски дограђене и добиле нове активне функције (универзитетски, уметнички, трговачки и слични центри), на шта бисмо и ми могли да се угледамо. Али, посвећеност таквом послу овде је очигледно недовољна.

Стручњаци за заштиту историјске баштине урадили су свој део, одмерили архитектонску и културну вредност сваког објекта понаособ, и ту се стало. Одлуке о даљим потезима треба да донесу институције и ту неминовно долазимо до свемогуће политике, а како је у питању пројекат који кошта и свакако дуго траје, од скоројевића се и не може ништа очекивати.
Може ли струка, историјска, урбанистичка и архитектонска, нешто да погура? Питање је на тапету, уз доказани факат да Крагујевац има град у граду непроцењиве вредности и то у размерама ширим и од националних.

Извор: крагујевачке.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар