Пасји живот

-А шта ће бити са овим? -Њега ћемо морати да успавамо. Он је још један од оних непожељних

-А шта ће бити са овим?

-Њега ћемо морати да успавамо. Он је још један од оних непожељних љубимаца. Послужио је некој сврси и након тога су га одбацили. Када су га довели овде код нас био је на ивици живота. Група већих паса га је напала јер је залутао на њихову територију. Али био је борац. Преживео је. Нажалост, ограничени смо. Стално долазе нови. Он је већ остарио па је свака нада за његовим удомљавањем ишчезла.

То јесте била истина. Додуше не комплетна. Комплетна истина је она коју ми је Милан испричао синоћ под дејством алкохола. Никада до тада није причао о послу. Знао сам да га не воли. Када је почео да ради у азилу био је најсрећнији човек на планети. Милан заиста воли животиње. Међутим, временом му је посао све горчи. Гледао је све те напуштене псе како некога чекају да их одведе, да му пруже љубав и верност, али обично су долазили само они који су желели да свом детету набаве нову играчку. Милан је познавао Симу. Сима је био пас осуђен на успављивање и управо је Милан требао да га успава. Али Милан је Симу познавао цео свој живот, уосталом као и човека који је питао за Симу, Зорана. Сима је био пас којег је Зоран давно добио на новогодишњој лутрији. Волео га је исто колико га је волео и његов син, Иван. Али Иван је већ одавно порастао. Тада је имао 6 година и Сима му је био интересантан. Сада већ има 15 и сада би уместо бретонца желео вучјака.

Али, ни Милан није могао знати све. Он није могао знати колико је Иван заиста некада волео Симу, док га није прерастао, али је знао колико је Сима волео Ивана и колико га још увек воли док скаче по решеткама бокса срећан што га поново види после ко зна колико времена. Он није могао знати да га управо Иван одвео у Кошутњак са намером да се изгуби не би ли му отац набавио новог љубимца. Он није могао знати колико је мука Сима проживео од Кошутњачког брда до суморног кавеза азила који дели са још неколико одбачених најбољих човекових пријатеља.

-Личи ли ти овај пас на Симу?

-Ма не… Сви су бретонци, мање више исти. Сви личе, али ово није Сима. Сима је млађи. Овај је матор. Погледај га. Коме он треба?

Заиста је матор. Али Сима је нестао пре 5 година, и у псећим годинама он би сад био у годинама и испред Ивановог оца. Није лако кад остариш па више никоме не требаш. Зоран је гледао у Симу и вероватно се питао -Зашто сам баш ја морао да те добијем на тој лутрији?

Сима је кукао док је се Иван играо са новим љубимцем. Не кажу безвезе: “Љубоморан ко пас”. Милан је све то гледао али није могао ништа рећи. Ово му је био посао и морао га је поштовати. Можда га више не воли, али бољи нема. А опет, могао је претпоставити какав је пут провео напуштен и одбачен пас на градској калдрми. Могао је замислити сво то брљање по сметлиштима тражећи какве остатке хране, преживљавање по снегу, леду, петарде, аутомобиле, друге псе, па и друге људе који су од његовог пасјег живота направиле епопеју само њему знану. И то га боли. Боли га то што је Сима само један пас који је препознао свога власника а којег је власник заборавио. Боли га то што је Сима био само још једна играчка која је дотрајала и која ће бити замењена новом. Боли га то што ће Симу после успавати, али он неће бити последњи.Толико га је болело да је плакао.

-Сећаш ли се кад смо играли ону представу о деци без родитељског старања. Када су на крају дошли по мене да ме воде, а ви сте сви изашли да ме испратите у нов живот, са новом породицом. Ти као најмањи си се некако пробио кроз гомилу, пришао ми и повукао ме за рукав. Рекао си: “Поздрави, поздрави…” схватио си да немаш никога ван зидова дома, слегнуо раменима и рекао:”Поздрави неког.” Окренуо си се и отишао а публика је јецала у сузама. Тако је тим псима тамо. Разумеш ли? Они немају никога сем њих а само ретки нађу нову шансу.

-Али шанса постоји. Разведри се мало. Нећу да пијем с тобом ако ћеш да будеш такав!

-Чуј њега.”Шанса постоји!” Све док је шанса Иван и њему слични, они једноставно немају шансе.

Био је у праву. Сви ти пси који чекају власника углавном заврше као љубимци размажене деце. Мало је људи који долазе по пса зато што га заиста желе. Углавном долазе да удовоље сопственој деци или пак неретко и сопственом егу. Ту обично нема љубави. Само потреба. Гола и свирепа потреба за бићем слепе послушности које, ето ироније, ипак воли свога господара. Да ли је то почетак једног дивног пријатељства? Може бити, али обично нажалост није. Бар Милан то зна. За мене са стране то изгледа невероватно, али он који ради тамо то најбоље зна. Неретко они који долазе да узму пса истог после неког времена и враћају, ако га пак не препусте улици самог и поново одбаченог. Пси више нису пријатељи. Данас у модерном добу нових идола телевизије и штампе постали су модни детаљ. Попут патика. Раније су се патике носиле док се не исцепају. Данас до нове колекције. Милан то најбоље зна. И то га боли. Волео би да ради у некој фабрици са гвожђем или некој кухињи са храном. Само не са људима. Мало је људи које је задржао поред себе. Иван и Зоран нису неки од њих.

-Не мора бити Иван. Може доћи неко попут тебе или мене. Немој све гледати тако црно.

-Колико је људи попут нас? Знаш ли колико њих ме дочека свако јутро када дођем на посао? Знаш ли колика је то количина радости и среће која ме свакога јутра растужи. Они су сваког јутра срећни очекујући мало хране, љубави, да их неко узме и одведе или да једноставно тај дан не буду баш они ти који ће бити успавани. Да ли је то срећа? Да ли ће њихово махање репом довести неког попут тебе и мене да усвоји неког попут њих? Да ли ћемо доћи? Долазе други који их из једног шаљу у други круг пакла. Има изузетака, али ретко. А и када се десе на сваког удомљеног долази по још два новодбачених.

-Ајде не мрачи! Да је све заиста тако азил не би требао ни да постоји!

-Азил треба да постоји, али азил треба схватити попут сиротишта. Замисли када би враћали усвојену децу или их одбацивали на улицу. И уосталом, ко може усвојити дете? Не може свако. Постоје провере, доказивање потреба, доказивање да ћеш детету обезбедити достојанствен и срећан живот. И усвајањем ти постајеш одговоран за ту децу. Наравно, и овде си одговоран. Али само на папиру.

-Шта те је толико сломило? Никада те нисам видео оваквог.

-Они су препознали Симу. Видео сам то у њиховим очима. Познајем их цео живот. Живимо у истој улици. Видели су да и ја знам да су га препознали, али када су ме питали шта ће бити с њим и када сам им рекао да ће бити успаван, знаш ли како су реаговали? Зоран је на тренутак прогутао кнедлу и запалио цигарету. Није му било свеједно али није му ни требао сада већ остарели некада најбољи пријатељ. А Иван… Он Симу није примећивао. Није му сметао ни лавеж ни цвилење на само метар од њега. Све је то чуо и пре. Иван је се играо са новим вучјаком. Питао је оца како ће га назвати. Отац је нешто промумлао али овај није чуо од Симиног лавежа. Ја сам чуо. Сима. Рекао је Сима. Стојали су поред бокса окренути леђима прошлости која је полако али сигурно остајала иза њих. Након што пређу ту капију ја ћу Симу припремити за успављивање. Биће то кратко и хумано. Само што ће мени то његово цвилење за њима трајати читаву вечност. Испратио сам их до капије. Пустили су вучјака на задње седиште. Гледао сам га како одлази питајући се када ћу га поново видети.

dejandimitrijevicblog

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар