Пет слика старог Крагујевца – Љубица Филиповић Лазаревић

...начелство — које је доцније порушено. — Сећала се и великог пожара, који је уништио читав јелан део

…начелство — које је доцније порушено. — Сећала се и великог пожара, који је уништио читав јелан део Крагујевца. Доцније су полако, уз помоћ Књажеву изградили нове домове.

— Велике су тала шуме опкољавале Крагујевац, па се од лисица није могла живина одбранити.

Тако је некад живела моја мајка и била би потпуно срећна да јој само деца нису умирала. Зато је увек врачала. Не би ли како бар које одржала и подигла. Ја сам јој била шеснаесто и последње дете. Стрепили су. И причају да је баба узвикнула чим сам се родила: „Ово ћемо дете да бацимо на раскршће“! Тако и учинише. Повише ме и утоплише у поњавицу. Зимско доба. Изнесе ме баба из куће. Ошину је студен ветар са вејавицом. Мрак још. Иако је зора. Снег све завејао и заравнио. Закорачила по дубоком снегу и са муком стигла до прве раскрснице. Мене спусти мало украј а сама се сакри иза угла и очекну. Кад угледа умотаног, забуљеног човека како се кроз снег пробија и промиче, — радосно га заустави:

— Хеј! Стани куме! Нека је са срећом…

Кад он застаде потрча н подиже ме из снега. Преко мене се пољубише, окумише и пођоше кроз мећаву опет нашој кући…

Отац ми је доцније био „шталмајстор“ код кљаза Александра Карађорђевића. А кад књаз доби од султана једног бесног хата, узео отац да га кроти и обучи. Том приликом паде са коња и погибе.

Као јединицу ћерку родитељи су ме много волели. Чак ме и у школу дадоше. И сад ми је у живом сећању како једног дана дотрчах весела кући, са пуно новости из школе. Мајку затекох за разбојем — тка „фитиљаше“. Притрчим јој онако још са књигама и торбицом. Пољубим јој руку, клекнем уз њу и почнем јој радосно причати:

— Знаш ли, нано, шта казују деца у школи? Зидаће се велика „тополивница“. И онда веле да се превлаче неке грдно дугачке бандере. Па кад их пободу дуж путевач и повежу жицом, неће се звати више бандере него — „телеграф“.

Мајка ми се окрете љутито и пуче ми — шамар.

—     Ево ти „тополивница“ и „телеграф”! … Нисам те послала у школу да се са децом надлагујеш, и мени те лажи и „аброве“ доносиш, него да учиш и радиш.

Сећам се добро кад је отворена прва апотека. А први „интов“ (фијакер) кад је прогрмео кроз Крагујевац, већ сам била удата. „Интов“ је наручен из Беча и био својина једног богатог трговца, а понос и дика целог Крагујевца…

Наједном — кроз прозоре вагона — угледасмо у даљини Крагујевац. Блиста освстљен на тамном залеђу неба.

За тренутак сви ућутасмо.

— Погледајте, — рече неко,— како сија цела варош.

—    Сад ме више ни електрика не чуди — упаде баба — колико су ме некад зачудиле „миликерц“ свеће кад сам их угледала на свом првом балу (и то већ удата, девојком сам ишла само на „Оро“). Задивила сам се „сјајно осветљењој“ сали и тим новим свсећама, које ми се чиниле као, јарко сунце, после дотадашњих чкиљавих лојаница…

Још некад је моја мати говорила, да не жали што ће умрети, кад је дочекала оваке лепоте у Крагујевцу. Па нешто мислим, шта ли би тек сад казала да је жива?

Стижемо најзад у крагујевачку станицу.

Носачи.Свет. Журба. Жагор.

На изласку редови фијакера и аутомобила… А њин стари –„предак“ — бабин „интов“ — указа ми се пред очима. Гле, како му се „потомство“ намножило!…

Седам журно у једна кола и за тили час — преко модерног моста на Лепеници — улазим у осветљену варош. Садашњост потискује прошлост и — визија старог Крагујевца исчезава…

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар