Пет векова Крагујевца – буне и политичке демонстрације – Вучићева буна

Тома Вучић Перишић, угушивач буна, постао је и сам вођа једне буне, која се по њему назива Вучићева

Тома Вучић Перишић је био један од врло значај- них народних старешина, који је у чиновничкој кари- јери достигао до највиших положаја, па су за њега стварана чак и звања којих дотле није било. Он је у почетку уживао велико поверење кнеза Милоша тако да је кнез Милош по њему био послао налог Вујици Вулићевићу 1817. године да Карађорђа убије. Имао је врло велики утицај на народне масе. Познавао је народне потребе и жеље, умео је да са људима разговара и својим неусиљеним и простосрдачним држањем при- добијао је народ. Његова популарност је била врло ве- лика, толика да су га сматрали за другога господара после кнеза Милоша и звали га „господар Вучић“.

До 1836. године био је одан кнезу Милошу, а затим је прешао у опозицију која је била противу кнежевог апсолутизма у унутрашњој политици и привреди. Доцније је био један од првака уставобранитеља. Пред светом се приказивао заштитником народних права, противником насиља, присталицом једнакости свих људи и својим демагошким поступцима је придобијао народно поверење. Али његово наличје говорило је друго. Он је био противник насиља пред народом, а сам га је практиковао, јер је у тренуцима љутње и срџбе тукао свакога ко би му дошао шака, нарочито своје противнике. Није штедео ни чланове своје по- родице: сина, кћерку и мајку. Своју мајку је био везао за шљиву и камџијом је тукао толико да је сутрадан, сва црна и испребијана, четвороношке дошла у Крагујевац да се жали кнезу Милошу. Вук Караџић га је окарактерисао овим речима: „Он је велики јунак, али је поносит и бесан, и прави крвопилац људски“. Као члан намесништва после смрти кнеза Милана поступао је тако као да је он био кнез. Био је противу свих који су били на врху, па пошто му се није дало да то оствари у Србији, 1848. године нудио се Србима у Војводини да га изаберу за војводу, мада је он раније највише дизао вику против Срба из Аустрије који су били као чиновници запослени у Србији.

Водећи живу пропаганду противу Обреновића пре доласка кнеза Михаила, он је чак и њему претио ако не буде био послушан. Једном приликом је војницима у касарни одржао говор у коме је рекао: „Ја се не бојим никога; ни књаза, ни Савета, ни попечитеља, ни митрополита, и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни; што је књаз, то је и свињар, што је свињар то и саветник, што саветник, то и терзија, што терзија, то и судија, што судија то и ја. Сви смо ми једнаки; не треба да се само један греје на сунцу, а ми сви да стојимо у ладу, и само један да подигне главу високо, а ми сви да гледамо у земљу, но ваља сви да гледамо горе и сви да се грејемо на сунцу. Ја се не бојим никога, само се бојим устава, а то ћу рећи и кнезу Ми- хаилу, као што сам говорио и његовом оцу; чућете ви шта ћу му рећи кад дође; а ако он не буде радио по уставу, ја ћу га протерати као и оца. Нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи оно што хоће, он мора да слуша народ и да чини оно што народ хоће“.

Тома Вучић Перишић, угушивач буна, постао је и сам вођа једне буне, која се по њему назива Вучићева буна.

Ова буна била је припремана и организована од стране уставобранитеља да би натерали кнеза Михаила да њима препусти власт и да узме за министре Тому Вучића и Аврама Петронијевића. Кнез Михаило је одбио ове захтеве, а уставобранитељи су се одмах разишли по земљи да дижу народ противу њега. Тома Вучић Перишић је добио задатак да преко Земуна, Панчева и Смедерева (пошто се вратио из емиграције) пре кнеза Михаила дође у Крагујевац и да се дочепа војске и топова. Он је пре тога за новац био придобио главне официре да му предаду војску у Крагујевцу приликом његовог доласка. Дошавши у Крагујевац, на Поскуричком пољу, затекао је доста људи које су му биле довеле његове присталице. Када је дошао у Крагујевац, војску и топове извео је на Метино брдо (узвишицу на југу Крагујевца, више Пиварског брда).

Кнез Михаило, обавештен о буни, пошао је из Београда са регуларном војском, којом је командовао некадашњи руски генерал Даниловић. С војском је дошао до села Петровца (3 км од Крагујевца на путу за Београд) и улогорио се под Сушичким брдом. Поред редовне војске овде је било још око 15.000 наоружаних људи.

Да би придобио што већи број људи за буну, Вучић је прикривао прави узрок побуне. Говорио је да је по- шао да кнеза ослободи од његових попечитеља, да не мисли противити се кнезу, да је кнезу одан и спреман за њега живот дати, јер „где кнежева длака — ту моја глава“. Он жели да се збаце попечитељи који су самовољни и не раде добро ни за кнеза ни за народ, да се сазове народна скупштина и да кнез протера из зем- ље своју мајку Љубицу и стрица Јеврема Обреновића, који су радили да поврате кнеза Милоша у Србију.

Да се не би проливала крв, почело се преговарати, па и војници с обе стране Лепенице пре битке разговарали су о узроцима буне и изгледало је да се могло доћи до споразума. Вучићу није ишло у рачун да се споразум постигне, с тога је наредио да се испали један топ, „али поврх народа“. Кад је видео да се при овом пуцњу народ почео растурати на све стране и да напушта кнеза Михаила, наредио је да се испали још један метак, „али овом приликом у народ“. После овога топови су почели тући лево крило кнежеве војске на Лепеници, а кнежеви војници, застрашени, спасавали су се како је ко могао. Видећи овај метеж, кнез Миха- ило је наредио да се његова војска повлачи ка Београду. Овај напад Вучићев био је 23. августа 1842. године. Одступајући од Крагујевца кнез Михаило је преко Чумића дошао у Жабаре и ту је намеравао да се сукоби са противницима.

Вучић је пошао за кнезом Михаилом, а уочи поласка наредио је неким својим људима да оду и свима онима који су били погинули од топова одсеку главе и набију на коље поред пута којим ће он сутра са војском проћи. И кад је сутрадан туда пролазио, говорио је народу и војсци: „Ето, браћо, шта почини оно пашче (кнез Михаило) и колико људи поубија и на коље наби“.

Због издајства кнежевих официра, који су почели прелазити на Вучићеву страну, кнез Михаило нареди да се напусти Жабаре, те дође до Топчидера, а одатле оде у Земун 25. августа. Вучић, који је са војском ишао ка Београду, дошао је на Врачар и ту се улогорио. Овде су Вучић и још неколико уставобранитеља одлучили да се скупштина за избор новог кнеза одржи 1. или 2. септембра, а да управљају државним пословима до избора новог кнеза Аврам Петронијевић, као председник привремене владе, и Тома Вучић Перишић, који би проглашен за „народног предводитеља“.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар