Пет векова Крагујевца – најстарији подаци о насељу

Досадашњи подаци о најстаријој прошлости Крагујевца били су врло оскудни

Досадашњи подаци о најстаријој прошлости Крагујевца били су врло оскудни. Сви који су досада о њему писали обично су наводили следеће:

  1.  Не зна се тачно када је Крагујевац заснован, јер се не располаже подацима о његовој старосгги. Вероватно његови почеци не припадају некој далекој прошлости.
  2. Једна традиција каже да је пре Крагујевца постојала варош у атару данашњег села Петровца, тамо где се блага петровачка коса спушта у долину Лепенице, код утока некад речице, а сада потока петровачког. За ту варош каже се да је срушена у доба неког давнашњег рата са ћесаром и да је после тога наместо ње подигнут Крагујевац на обали Лепенице.У току рата, вели даље традиција, варош је била порушена и народ поробљен, и кад је српски патријарх бежао испред Турака (мисли се на велику сеобу Срба 1690. године), и народ из Лепенице пошао је за њим. Услед тога је опустео тај крај и у њему задуго није запевао петао нити се уздизао дим изнад високих дубова.
  3. Средиште Лепеничке жупе, односно нахије, пре појаве Крагујевца, било је прво у насељу Градац, на десној, а потом у Петровцу, на левој обали реке Лепенице. Не зна се време њиховог постанка нити време кад су и којим поводом разрушени и расељени. И негде после рушења Градца и Петровца и пустошења Шумадије, основан је Крагујевац.
  4. У једном тапу-дефтеру прихода смедеревског санџака, који је свакако из године 1565. Крагујевац је забележен под именом КАРАГОВИНЏА. То би био најстарији помен Крагујевца.
  5. Доцније у првој поливини XVII века, турски географ и путописац Хаџи Калфа забележио је Крагујевац под именом КАРАЂОФЏА, као место смедеревског санџака које се налази „на путу београдском, на линији јагодинској, стацију на страну“, које је удаљено „од Цариграда 19 дана“

Из наведених података излазило је: да се не зна време постанка Крагујевца; да је Крагујевац, вероватно, постао у првој половини XVII века; да су га Турци основали да би из њега, као неког утврђеног места, штитили путеве који су, у њихово време,- водили долином Лепенице у долину Груже, а из Крагујевца у северозападне крајеве: ка Београду и Руднику, а на југу ка Јагодини. Крајем XVII века, према томе, Крагујевац је био значајно турско насеље, са турском војском, властима, кадијом и џамијом.

Досад се, заиста, нигде није нашло да се у нашим средњовековним записима помиње име Крагујевац; зато се сматрало да Крагујевац у средњем веку није ни постојао. Чак су оскудни извори из тог времена и за област Лепеницу у којој је Крагујевац, доцније, постао главно седиште.

Област Лепеница ушла је у састав српске државе у XII веку. Њу је од Византије освојио велики жупан српски Стеван Немања (1168-1196), и доцније, уз остале Жупе, поклонио својој задужбини манастиру Хиландару (У повељи датој крајем XII века манастиру Хиландару област Лепеница се први пут помиње). За време краља Стевана Првовенчаног (1196-1227) Лепеница је била поклоњена манастиру Жичи. Међу селима која је кнез Лазар (1371-1389) поклонио својој задужбини манастиру Раваници помињу се од лепеничких села: Жировница, Шавац и Поскурице; а у XV веку у једном споменику помињу се село Лужнице и манастир Куманица. Ова су се имена и до данас одржала: црква у селу Рамаћи и данас се зове Куманица. Шавац је сачуван у имену косе која се диже изнад железничке станице у Лапову. То су једина насеља лепеничких области која се помињу у нашим средњовековним споменицима. У овим споменицима не помиње се Крагујевац, па се зато сматрало да он не припада средњовековним насељима, већ да је новијег порекла.

Међутим, најновијим испитивањима турских архива пронађено је да се Крагујевац спомиње у једном од средњовековних турских извора.

Кад су Турци заузимали земље, одмах су вршили попис њених богатстава, лица која ће плаћати дажбине и свих прихода које ће имати од покорених области. Овим пописом су обезбеђивали потпуну експлоатацију освојених земаља.

Освојене земље су улазиле у велика административна подручја — санџаке. Северна Србија, после пада Смедерева 1459. године, проглашена је за смедеревски санџак. Старешина санџака звао се санџак-бег и он је управљао санџаком преко својих војвода као преко својих извршних органа размешгених по нахијама.

Поседи турских феудалаца у освојеним областима, које су добијали од султана, звали су се зеамети — ако им је приход износио годишње преко 400 дуката, а тимари — ако им је приход износио испод 400 дуката.

Насеља су се према величини и значају делила на: град, варошицу, трг и село.

Сваки санџак је морао имати прописне земљишне књиге које су се звале тапу-дефтери, а лице које их је водило звало се дефтердар. Из ових сачуваних књига — тапу-дефтера види се која су права уживали турски феудалци у освојеним земљама и колико је раја мора- ла плаћати пореза и дажбина турској држави и спахи- јама као својим „господарима земље“.

У једном од ових тапу-дефтера, у тапу-дефтеру број 16, помиње се Крагујевац под именом Крагујевџа. Овај тапу-дефтер није датиран, али се, из података које садржи, са сигурношћу закључује да је писан око 1476-1477. године. Он се, као још многи необјављени и недовољно проучени документи, налази у Архиви председништва владе у Цариграду.

Дефтер из 1476./77. године

У време кад је овај тапу-дефтер писан, у смедеревском санџаку највећи зеамет (спахилук) био је зеамет Љубостиња. Он је тада био у поседу Ибрахима, сина Малкочева. Том зеамету припадао је манастир Љубостиња и бивши трг Крагујевца.

На листу 2946 тапу-дефтера бр. 16 за Крагујевац је забележено:

„Село Крагујевац (Крагујевџа) припада Смедереву. Раније је одржаван пазар и панађур. Пошто се налази на путу непријатеља, његова је раја расељена.

  • Радивој Дошлац (у селу Орашје), Радосав, његов син;
  • Владислав, син Радоње (у селу Банхан), Братуш, његов брат, Радосав, син Брајка;
  • Михаил, син Радована (у селу Банхан), Радивој, син Иваниша, Радевац, други син;
  • Рајан, син Логуша (у селу Банхан), Радич, његов брат;
  • Радухна, син Влатка (у Банхану), Вук, његов брат;
  • Никола, син Вука (у селу Кључ), Војин, његов брат;
  • Радован Ибровац (у селу Коблуча);
  • Илија, син Радосава (у селу Белица), Ранко, његов син, Стојан, други син;
  • Бране, син Угрин (у селу Рибари), Димитрије, његов брат;
  • Јован, син Зрмата (у селу Рибари);
  • Бојинић Радосав (у селу Змировце);
  • Нико, син Радоње (Доњи Лозић), Драгој, његов брат;
  • Добривој, син Прибића (у селу Бобовцу), Радован, његов брат, Дамјан, син Радована, Радосав, син Ковача;
  • Иваниш, син Радосава (у селу Банхан);
  • Куће 32
  • 1 „хаса“ млин у рушевном стању
  • мезреа Лушнак: земља коју засејава наведено село.
  • Приходи: 1577 (акчи)
  • Испенџе: 800 (акчи)
  • Пшеница 14,5 лукна, 240 (акчи); јечам 10 лукна, 110,5 акчи, 10 лукна 60 (акчи); мошт 14,5 медре, 144 акче; мед 30,5; конопља 3;
  • Такса за свиње 30; десетина од бостана 14,5; такса за траву и сено 110,5 (акчи)“

Из овог документа излази да је око 1476. године Крагујевац био село, а раније је био трг — место где се одржавао пазар и панађур. Овај трг је, пошто се налазио на путу непријатеља, страдао, био је порушен, а један део његовог становнипггва расељен у друга се- ла. После рушења трг се претворио у село са 32 куће, а преостало становништво је имало плаћати одређене дажбине своме спахији, „господару земљишта“.

Наведени податак да је Крагујевац био раније трг наводи на закључак да је Крагујевац као трг морао постојати пре пада српске деспотовине 1459. године. Тапу-дефтер број 16 је писан 17 година после пада Сме- дерева. За разлику од великих тргова, који су били покрај градова или рудника, Крагујевац је био мали, отворени трг на коме су се продавали производи домаће радиности из места и околине и на који су долазили и страни трговци да продају своју робу и купују потребне производе. Пре него што је страдао у неком рату, Крагујевац је морао постојати дужи низ година, сва- како још од првих година XV века. Тада су долина Мораве и суседне долине биле врло насељене, јер је већ било извршено досељавање становништва у ове крајеве с југа, после косовске битке 1389. године.

Страни путници, због насељености северне Србије, приказивали су је, још почетком XV века, као богату и насељену област. Бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер, који је 1433. године путовао од Крушевца преко лепеничке области у правцу летњиковца деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456) у Некудиму (код данашње Смедеревске Паланке), описао је овај крај као лепу земљу са густим и многобројним насељима: „Отуд пројахах (од Сталаћа) кроз веома леп и густо насељен крај низ речену реку Мораву и наиђох на један прилаз веома тежак за пролаз због дубоког блата које ту постоји …

А затим сам јахао читав дан по доста рђавом путу, тј. кроз велику шуму и тешким шумским путом, преко брда и долина, али иахо је то шумовит и планински крај, он је врло добро насељен селима и веома је леп, а има свега пгго је човеку потребно у целој овој држави Росији или Србији, што је потпуно исто“.12

Један византијски писац из XV века, Критовул, приказује Србију као „плодну и густо насељену земљу, богату дивљим и питомим животињама, златним и сребрним рудницима“: по богатству у рудама злата и сребра Србија је „превазилазила чак и Индију“.

Наш срењовековни писац Константин Филозоф у биографији деспота Стевана Лазаревића, писаној 1431. године, овако описује богатства Србије:

„И ова земља не само да слична оној точи мед и млеко, но као да (је) у себи примила и везала четири времена и ваздух и из себе (их) даје осталима. Има злата, сребра, а њихови извори (тј. рудници) часни и плодни који све више расту уколико се више црпу. Постоје многи виногради, реке, извори, студенци, жито, птице, биље, дрвеће, рибе — као нигде на другом месту“.

За време деспота Стевана Лазаревића (1393-1427) северна Србија са Београдом била је најбогатији и нај- важнији део српске државе. Деспот Стеван је радо про- водио време у Шумадији, с времена на време долазио је у град Борач у Гружи, у Бело Поље (12 км северо- западно од Борча) и Сребрницу испод Рудника. На реци Сребрници, која се улива у Јасеницу код Страгара, имао је свој дворац.

Деспот Стефан Лазаревић, Ресава

У Лепеници је имао своје поседе Радич Поступoвић, велики челник (прва личност у земљи после деспота), од 1428. године вођа у рату против Бајазитовог сина Мусе. У разним крајевима Србије имао је око 70 села. Деспот Ђурађ Бранковић му је потврдио баштину коју је имао у Лепеници за време деспота Стевана.

Радич Поступовић, пореклом из села Црнуће, често је проводио време у граду Борчу. Подигао је манастир Враћевшницу 1431. године.

Манастир Враћевшница

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар