Пет векова Крагујевца – питање престонице од 1839. до коначног пресељења у Београд 1841. године

После оснивања Савета по турском уставу 1838. године одмах је дошло до сукоба између кнеза Милоша и саветника

После оснивања Савета по турском уставу 1838. године одмах је дошло до сукоба између кнеза Милоша и саветника у вези с питањем престонице у Србији. Саветници су сматрали да у Крагујевцу нема довољно зграда за смештај многих надлештава која је требало стварати; није имао ни удобних станова за повећан број чиновника; затим, што су у Београду били представници страних држава са којима је требало сарађивати, желели су да се престоница премести из Крагујевца у Београд. Кнез Милош је одбио ове захтеве саветника и наредио је да савет заседава у Крагујевцу. У фебруару месецу 1839. године савет је почео заседати у Крагујевцу, а у мају су дошли у Крагујевац руски и француски конзул.

Чланови Савета, њих 17 на броју, представљали су опозицију кнезу Милошу и будући да су били из редова уставобранитеља (богати трговци, високи грађански и војни чиновници), хтели су да стварно ограниче кнежеву власт.

Између кнеза Милоша и Савета је настала велика борба која је узимала врло оштре облике, тако да кнез није хтео да признаје Савет и његове надлежности, а Савет није признавао надлежност кнеза. Саветници су тада престали да кнезу одају почасти које су му по Уставу припадале. У таквим приликама кнез Милош је био одлучио да напусти Србију и да пређе у Аустрију или да иде у Русију. Априла месеца 1839. године он је изненада отишао у Београд, а из Београда је прешао у Земун. Својим наглим одласком из Крагујевца хтео је да у народу изазове незадовоqство према турском уставу.

Из страха од народне буне саветници пођу за кнезом у Београд и на молбу Савета, митрополита Петра и руског конзула, кнез Милош се вратио из Земуна у Београд у коме су се поново нашли заједно кнез и Савет као две највише власти. Сад је Београд постао престоница, а Крагујевац је само формално сачувао тај назив.

У Београду је кнез Милош био стављен под строги надзор Савета. Приморан да остане у Београду, морао је одобравати све што је Савет тражио, али је одбио да донесе одлуку о премештању престонице из Крагујевца у Београд. Његов положај у Београду, разне приче ширене по народу о поступању саветника према њему, довели су до побуне крагујевачке војске, која је била пошла у Београд да ослободи кнеза од Савета. Ова буна била је угушена месеца маја 1839. године.

После угушења војничке побуне, кнежеви против- ници су кнеза обавештавали да у народу против њега влада велико огорчење и саветовали му да се одрекне престола. Приликом саветовања шта да се ради ако се кнез одрекне власти, неки саветници су предлагали да се кнез Милош одмах погуби (међу њима је био и Тома Вучић), а неки да се протера. После овога кнез Милош се првога јуна 1839. године одрекао власти у корист свог сина Милана, али пошто је овај био болестан, кнез Милош му је одредио намесништво у које су ушли Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тoма Вучић Перишић, а 3. јуна 1839. године отишао је из Србије.

Да би се у погледу престонице нови кнез ставио пред свршени чин, по жељи Савета престоница буде премештена из Крагујевца у Београд. У Београд су била премештена сва надлештва: Кнежева канцеларија, Савет попечитељства, Народна благајна и Апелациони суд.

Наследник кнеза Милоша Милан умро је на три недеље после одласка кнеза Милоша из Србије, а све до доласка новог кнеза, другог сина кнеза Милоша Михаила, Србијом су владали намесници. Међу намесницима је дошло до сукоба, нарочито између Јеврема Обреновића и Томе Вучића, јер је Вучић, из мржње према Обреновићима, почео из чиновничких редова гонити њихове присталице и уводити своје људе. Тако је припремао могућност да доведе на власт Карађорђевиће. Овај сукоб се пренео и у народ у коме су биле образоване две велике групе: вучићевци и обреновићевци. Намесници су остали на власти до доласка кнеза Михаила, који је преко Цариграда дошао у Србију фебруара 1840. године. Његовим доласком поново је покренуто питање престонице, јер су обреновићевци хтели да се престоница поново врати у Крагујевац.

Кнез Михаило по доласку у Београд одлучио је да пође по Србији, да се непосредно обавести о многим питањима која су у то време била предмет расправљања оба табора. Приликом овог путовања прво је дошао у Крагујевац. Овде се била прикупила огромна маса света из свих крајева Србије. Било је више од 10.000 људи који су га сачекали при уласку у варош и том приликом су захтевали од кнеза Михаила да се кнез Милош позове да поново дође у Србију, да се Вучић и Петронијевић одстране од државних послова, а да се кнез, његова влада и народна каса преселе у Крагујевац, јер народ жели да кнеза има у својој средини. Кнез Михаило је обећао да ће поеместити престоницу поново у Крагујевац. Савет је о томе донео одлуку и 14. маја 1840. године кнез је издао указ о враћању престонице у Крагујевац.

 

Многи саветници нису смели доћи у Крагујевац, нарочито они који су се истакли у борби против кнеза Милоша, те су тражили гаранције за своју личну безбедност. Али, и поред датих гаранција, Вучић, Петронијевић и још неколико уставобранитеqских вођа побегну у град турском везиру и ставе се под његову заштиту. Ради гарантовања безбедности свачије личности по наређењу кнеза Михаила у Крагујевцу је била заведена нарочита „полиција“ на челу које је био „полицај“ са једним писаром и четири пандура, под чију су власт потпадали сви који су ову службу вршили. Поред општинских кметова, квартаљника и стражара, полицијску службу вршиле су и грађанске ноћне патроле, које су постојале и за време кнеза Милоша. Грађанске ноћне патроле сматране су обавезом коју су сви грађани, изузев државних чиновника, били дужни вршити по реду, или лично или преко заменика који је морао бити поуздано лице.

Полиција је имала да мотри на сва лица која долазе у варош. Нико у вароши није смео пустити под свој кров на конак некога чији пасош није био визиран у полицији. Они који су долазили у варош да се запосле, ако у року од пет дана не нађу запослење, морали су ићи из вароши. По вароши ноћу се смело кретати само са фењерима. Даље, полиција је имала за задатак да упућује грађане да посећују цркву, да поштују свештенике, да воле своју отаџбину и да се покоравају њеним законима; да буду љубазни према странцима; да спречавају лењствовање и беспосличење, псовање и бављење по механама недељом и празником у време када се врши служба у цркви.

Због сукоба уставобранитељских вођа и кнеза Михаила, уставобранитељски прваци су напустили Србију, неки су се задржали у Видину, а Вучић и Петронијевић су отишли у Цариград. У вези са овим сукобом у Крагујевац је долазио барон Ливен, крилни ађутант руског цара, да покуша да се сукоб ублажи и отклони. Он је у Крагујевцу провео шест дана и успео је да nаговори кнеза да емигрантима дозволи повратак у Србију, сем главним уставобранитељским вођама, и да пренесе престоницу у Београд где су се налазили страни конзули.

Кнез Михаило је издао указ 25. априла 1841. године о коначном премештању престонице, а у прокламацији народу изнео је разлоге премештања: он је сам увиђао да централна управа треба да је у Београду, јер његово често одлажење у Београд и бављење у њему стаје много народну касу, а да му се у Београду пружају веће могућности да врши своје владарске задатке.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар