Пет векова Крагујевца – скупштине

За време кнеза Милоша, у време кад је Крагујевац био престоница, у њему су одржавани сви важнији скупови

За време кнеза Милоша, у време кад је Крагујевац био престоница, у њему су одржавани сви важнији скупови. То нису биле скупштине састављене од народних представника, већ су то биле скупштине на које су долазили старешине и кнезови које позове кнез Милош. То су биле старешинске скупштине, али кад је кнез Милош позивао на скупштине виђеније кметове, трговце, свештенике и друге људе, онда се таква скупштина називала „општенародна“. Скупштинари су на скупштину долазили о своме трошку. Скупштине нису дуго трајале, један до два дана, док је кнез издао заповести које треба протумачити народу или прикупити потписе скупштинара, да би, у име народа, кнез правдао своје поступке у спољној политици.

Због великог броја присутних на скупштинама, скупштине су одржаване на отвореном пољу, у дворишту Старе цркве. Испред цркве била је подигнута трибина украшена разнобојним ћилимима одакле је кнез руководио скупштинским радом.

Кнез је на скупштину долазио свечано одевен, праћен својом свитом коју су сачињавали: митрополит, министри, саветници, официри и др., а испред њега је ишло дванаест његових чувара, који су понекад уместо оружја имали штапове у рукама.

Прва општенародна скупштина одржана је 26. јануара 1827. године на којој је прочитана Акерманска конвенција. У Акерману (на обалама Црног мора) у преговорима између Русије и Турске, Турци су се били обавезали да ће најдаље у року од 18 месеци уредити са делегатима српског народа стање унутрашње администрације у Србији и њене односе према Турској.

Седмог фебруара 1830. године на Скупштини је прочитан хатишериф којим је Србија постала аутономна кнежевина са својом политиком и верском аутономијом и правом на културни развитак, под врховном влашћу Турске, а под заштитом Русије.

Четрнаестог фебруара 1834. године на свечаној скупштини у Крагујевцу, састављеној од „старешина и кметова главних“, прочитан је хатишериф од 1833. године, којим се Србији признаје право на присаједињење 6 нахија, које су Турци били одузели од Карађорђеве ослобођене Србије. На овој скупштини кнез Милош је обећао да ће ускоро спровести многе реформе и „да спахије неће више доћи да својом дрском присутношћу ремете спокојство и мир у нашим селима и да с вама деле плодове вашег рада и вашег зноја; спахилук је занавек уништен у Србији и више се неће васпостављати ни под којим видом“. За све што је постигнуто Скупштина је одала свечану захвалност и „свим Србима палим за отаџбину од 1804. до 1833. године без обзира ког су времена, имена и чина били“. Овом приликом су успостављена и прва попечитељства (министарства).

Од свих скупштина држаних тада у Крагујевцу најсвечанија је требало да буде скупштина сазвана на Сретење 15. фебруара 1835. године ради примања новог устава. На скупштину су имали доћи главни сеоски кметови, на сваких 100 кућа по један посланик и известан број представника еснафа и заната из свих градова и све народне старешине.

На ову скупштину су први пут дошли делегати са пуномоћјима. По неколико мањих села слало је заједнички једног посланика, средња и велика села и паланке по једног посланика, затим од сваког магистрата био је послат по један судија, све проте и отменији свештеници.

На скупштини су биле донете три одлуке, преписане на три пергамента и потписане од свих присутних посланика, било је на свакоме до хшваду потписа; прва се одлука тицала кнеза Милоша, њему је дат назив „Избавитељ и Отац Србије“, он и његови наследници се потврђују за српске кнезове, а понавља се заклетва верности од стране народа; у другој одлуци је изражена захвалност народа султану и поновљена молба да именује Милоша Обреновића за наследног кнеза, а трећом одлуком имала је бити изражена захвалност руском цару Николи I, покровитељу Србије.

На овој Сретењској скупштини било је преко 4000 народних представника, а било је и многих који су дошли из радозналости, тако да се у граду сви нису могли сместити, већ су многи били принуђени да иду у суседна села.

На овој скупштини примљен је устав, назван „Сретењски“, који је, по наредби кнежевој, био написао Димитрије Давидовић. Тврди се да је кнез Милош полажући заклетву да ће се држати устава, да би олакшао своју савест ако буде грешио, изменио текст заклетве, па уместо израза „да ће Устав нерушимо чувати“, реч „нерушимо“ заменио речју ,,рушимо“.

Мада од 1841. године Крагујевац није био више престоница, он је и даље задржао свој политички значај, те је сматран значајним политичким центром Србије. Све до ослобођења Ниша 1878. године у њему су и даље одржаване све главније скупштине. Зато се у то време певало:

„Београде, узалуд ти хвала,
Кад је теби Крагујевац глава!“

На Петровдан, 29. јуна 1848. године, одржана је Петровска скупштина у дворишту Шареног конака, некадашњег двора кнегиње Љубице. На овој скупштини су изнесени многи нови предлози, тако да је, због учествовања младих људи, још ђака, лицејаца, то зна- чило завођење модерног живота у Србији. Ту се, на пример, захтевало да се „партијство у нашем народу забрани, а прављење партије строго казни“; да се народна скупштина редовно сазива, да се уведе слобода штампе и да се уведе систем пропорционалног пореза. Због чиновничке бирократије тражило се да се чиновништву онемогући да постане владајући и богатији друштвени ред у земљи. У просветним питањима тражено је да се оснује учитељска и економска школа.

У погледу чиновника било је захтева да се из слу- жбе уклоне „странци“ — „немачкари“ и да се они за- мене способним људима из земље. На скупштини је био поздрављен изасланик Срба из Војводине прота Стаматовић, који је тражио помоћ за борбу коју су Срби у Војводини имали да отпочну.

На Преображење, 19. августа 1861. године, одржана је Преображењска скупштина. Она је одржана у скупштинској згради која је била саграђена за време друге владе кнеза Милоша (1859—1860). Зграда је била подигнута поред Старе цркве (данас се налази у кругу предузећа „Црвена застава“). У згради, која је била приземна, скупштинска дворана имала је посланичке клупе, говорничку трибину, а унутрашњи зидови и стубови били су искићени многобројним грбовима и заставама. На овој скупштини су изгласани главни закони којима је кнез Милош хтео да измени Турски устав, који је дотле важио и да управља по овим законима. То су били: закон о савету, о народној скупштини, о народној војсци, о усвајању престолонаследника и о порези на имућност. Скупштина је, после програма који је кнез Михаило изнео, одговорила „да са безграничним поверењем предаје себе и народ српски мудрости кнежевој“, а то је значило давање кнезу неограничене власти.

Дванаестог октобра 1867. године на Михољдан одржана је Михољска скупштина на којој се јавља опозиција режиму, а у круговима либералне буржоазије се почело говорити да се народ почео бунити. На овој скупштини се захтевало: да се подиже што више школа, да се оснује педагошка школа за учитеље, да се укину адвокати, да се скупштини да део власти у законодавству, да министри одговарају за свој рад, да сама Скупштина бира своје часништво, а не да га кнез поставља и да се изда закон о слободи штампе.

На великој уставотворној скупштини одржаној 23. јуна 1869. године усвојен је устав познат под именом Намеснички устав. Ово је био први устав којим је пот- пуно отклоњен Турски устав од 1838. године и онемо- гућено убудуће туђе мешање у питања унутрашње управе у Србији.

Двадесет седмог септембра 1870. године на Скупш- тини су донесени многи закони које је устав предвиђао, а од осталих закона донесен је и Закон о уређењу учи- тељске школе — прве учитељске школе у Србији, која је била отворена у Крагујевцу. За време трајања ове скупштине била је приређена Прва изложба земаљ- ских производа у одељењима Тополивнице. Приликом затварања изложбе у присуству намесника, владе, скупштине и многобројног света др Јосип Панчић, који је као окружни лекар био у Крагујевцу од 1847. до 1853. године, одржао је предавање „О нашим шумама“.

Поводом херцеговачког устанка, на Скупштини која је заседавала, било је постављено питање 28. авгу- ста 1875. године о учешћу Србије у помоћи устаницима у Босни и Херцеговини. У адреси кнезу Милану речено је: „Вековечне патње принудише нашу браћу у Бо- сни и Херцеговини те усташе да се с оружјем у руци боре за своја човечанска и народна права. Проливена њихова крв вређа наша братска осећања; њихов очајан глас налази племенита одзива у осталом просвећеном свету. Ми не можемо, ми не смемо бити равнодушни према њиховој судбини.“ Овим је било дато овлашћење влади да објави Турској рат 18. јуна 1876. године.

26. јула 1878. године у Народној скупштини у Крагујевцу прочитане су одредбе Берлинског конгреса, по којима је Србија добила територијално повећање од 4 округа и постала потпуно независна држава.

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар