Пет векова Крагујевца – СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ У КРАГУЈЕВЦУ

Крагујевац је седамдесетих година XIX века, у условима класних супротности и преласка на капиталистичку привреду, био јак политички

Крагујевац је седамдесетих година XIX века, у условима класних супротности и преласка на капиталистичку привреду, био јак политички центар. У то време имао је велики број радника, школске омладине, млађих интелектуалаца, те су зато најнапредније идеје тога времена наилазиле у Крагујевцу на плодно тле, стицале велики број присталица који су, надахнути борбеношћу и слободарским традицијама, желели да их остваре. То је и омогућило да V времену од 1873. до 1875. године у Крагујевцу развије своју политичку делатност Светозар Марковић, први социјалиста у Србији и на Балкану, публициста и политички радник. Ради остварења свога политичког и економског програма Светозар Марковић је из Крагујевца отпочео борбу против капитализма и бирократског апсолутизма.

„Јавност“ је почела излазити у Крагујевцу 8. но- вембра 1873. године. То је био лист за науку и политику, а његов издавач је била Крагујевачка друштвена штампарија. Уредник овог гласила био је Светозар Марковић. Овим листом почиње ширење напредних и савремених идеја у Крагујевцу и Србији, као и стварање опозиције према апсолутистичко-бирократском режиму. Влада је овај лист сматрала врло опасним, нарочито због напада на народно представништво, на владара и његова уставна права и због јавног пропове- дања гажења тадашњег законског поретка.

Марковић је добро познавао прилике у Крагујевцу: постојање Тополивнице и бројног радништва у њој, одржавање заседања Народне скупштине и могућности да се њен рад изблиза прати, постојање више просветних и културних установа, напредне интелигенције и др.

У свом првом броју „Јавност“ се обратила читалачкој публици истичући да се „у Крагујевцу, у средишту Србије, задесио срећан удес“, појава листа, чији је задатак да „шири просвету по народу“. У овом уводнику на савремени начин се третирају задаци штампе: „Новине, дакле, морају… образовати јавно мњење, дати му сталан научни правац у мишљењу и створити од јавног мњења силу, која ће имати одсудан утицај на решавање свију питања, која се тичу народног живота“. Лист је имао преко 1000 претплатника. Доносио је спољнополитичке коментаре, вести из Скупштине, чланке у којима је истицана неопходност народне суверености, критичке осврте на намеснички устав, подвлачио је неопходност да Скупштина у погледу права буде изнад владе, критикован је бирократизам, истицана потреба борбе за народне слободе и др.

Javnost

Због оштрог напада на постојеће уређење и установе полиција почиње брижљивије да прати све бројеве листа и да предузима мере за његово укидање. Већ 9. јануара 1874. године Светозар Марковић је био затворен. „Јавност“ је излазила још извесно време, да би 8. априла 1874. године, дакле после пет месеци од појаве првог броја, била коначно забрањена.

Прилазећи читалачкој публици непосредно и искрено, без демагошких претензија, „Јавност“ је умела да је освоји, да јој се приближи. Под утицајем чланака у овом листу, у Народној скупштини је формирана опозиција постојећем режиму. Улога Светозара Марковића у утврђивању концепције листа, у непосредном писању највећег броја чланака била је велика. Написи су по правилу имали критички тон, указујући на тај начин на потребу мењања стања и односа у појединим областима друштвеног живота ондашње Србије.

Марковић је оптужен за чланке у бројевима 7, 13, и 23. „Јавности“. Државни тужилац се послужио истргнутим, инкриминисаним реченицама из тих бројева листа да би имао основа да се Марковић осуди на робију. У поменутим чланцима истргнуте су реченице које се, по мишљењу тужиоца, односе на увреду посланика, владара и Народне скупштине. На суђењу, које је почело 20. фебруара 1874. године, присуствовао је велики број грађана. Марковићева одбрана пред судом представља још један доказ величине његове личности. Иако већ озбиљно болестан, у дугој одбрани оповргао је све наводе оптужнице. Судска дворана била је мала да прими сву заинтересовану публику. Посебно је карактеристично оно место у Марковићевој одбрани у коме се задржава на погледима о социјализму и сопственом књижевном раду:

„Под социјалистима разумем људе, који најтемељитије знају друштвене науке и који су најчистијег карактера. Према томе титулу социјалисте примио бих за част. Али ја држим да г. државни тужилац не зна шта је то социјализам и по томе његова карактеристика у том смислу нема вредности. Може бити да државни тужитељ има сасвим друге помове о социјализму и мом књижевном раду; али то је његова приватна ствар и суд никако није надлежан ни компетентан да решава питање о социјализму у мом књижевном раду“

Светозар Марковић је осуђен на годину и по затвора. Међутим, на основу жалбе Апелациони суд му је смањио казну на девет месеци затвора, који је издржао у Пожаревцу.

Група окупљена око листа Јавност није престала са радом ни после халшења Светозара Марковића. Она 15. јула 1874. године покреће нови лист — Глас јавности. За овај лист, који наставља традицију свога претходника, Марковић из затвора шаље своје радове „Срез“, „Народна скупштина“ и др., који су објављивани у наставцима. Око листа је формирана тзв. Комунска библиотека, која је располагала делима из области социјализма. Због мешања либерала и слабог отпора уредништва, „Глас јавности“ престаје да излази у је- сен 1874. године.

Трећи период Марковићевог живота у Крагујевцу био је најкраћи. Трајао је од 16. новембра 1874. године, када је изашао из пожаревачког затвора, па до одласка у Беч на лечење, 20. јануара 1875. године. У ово време он је већ озбиљно оболео: катар у цревима већ је био прешао у туберкулозу. Значајан догађај у овом периоду представља појава новог листа који је добио име Ослобођење. Његов први број изашао је 1. јануара 1875. године. Назив листа имао је симболички карактер, с обзиром да се појављују после Марковићевог изласка из затвора. Одговорни уредник листа био је Светозар Марковић. Уводник првог броја новог листа има програмски карактер:

„Наше ослобођење има један смисао: ослобођење народа од сваког притиска, од сваке невоље, од ропства материјалног и умног, као и од сваке тиранијема од куд она долазила… Осим унутарњег преображаја наше државе нама је нужно још уништење Турске и Аустроугарске и савез са сродним народима у истим државама. То је саставни део нашег унутрашњег преображаја. Народ до сада није био ништа, он треба да постане све“

Цео посао око припремања листа: писање већине чланака, коректуру, прелом, преписку са сарадницима и читаоцима и др., радио је сам Светозар Марковић. Скоро по цео дан био је у редакцији. „Ослобођење“ је задржало сличан програм као што је имала „Јавност“: борба против бирократије, за грађанске и политичке слободе, за промену устава од 1869. године итд.

Још пре напуштања уредништва „Раденика“ Марковић је прешао у Нови Сад и ту се упознао са сестрама Нинковић — Милицом и Анком. Између Марковића и Милице Нинковић развила се идеална, платонска љубав, о којој постоје различита, често противуречна мишљења. Како познати борац за права жене Марковић је успео да у сестрама Нинковић усади социјалистичке идеје којима ће остати верне до краја живота. После завршених студија педагогије у Цириху (1874), сестре Нинковић долазе у Србију. Уз помоћ Светозара Марковића оне су у Крагујевцу покушале да отворе вишу женску школу.

Сестре Нинковић су одиграле значајну улогу у прихватању и ширењу социјалистичких идеја Светозара Марковића. Оне су до краја биле одане Марковићевим схватањима, што се види из њихове преписке, која одише непосредношћу и искреном љубављу.

Због болести, која се погоршавала, Марковић је 20. јануара 1875. године последњи пут напустио Крагујевац и отпутовао у Беч да потражи лека својој болести. На растанку са градом који је волео и са листом Ослобођење, чији је био уредник, није пропустио прилику да остави поруку читаоцима: „Јављам да ћу због болести неко време бити удаљен од уредништва листа. За то време замењиваће ме г. Срета Анђелковић као заступник одговорног уредника, а радиће на листу иста дружина, која је и до данас радила. Лист неће ништа изгубити ни у правцу ни у садржини — о томе читаоци могу бити сигурни“.

По повратку из Беча Марковић се задржао у Трсту, где је и умро 26. фебруара 1875. године. Многи листови у Србији и ван ње донели су топле некрологе посвећене Марковићевој смрти. У некрологу листа Ослобођење, је, између осталог, стајало:

„Мисао о раду, мисао о самоуправи, слободи и благостању народном никад није напуштао. Он је живео у раду и од рада, а рад му беше животна рана… Од каквог су значаја Јавност и рад Светозара на Јавности то зна народ. Но још понајбоље зна влада и скупштина, која онда беше на окупу… Светозар је ретка појава, редак човек. Ретки људи на редак начин и умиру, то је њихова особина“.

Крагујевачки период у животу и раду Светозара Марковића има велики значај. У овом раздобљу Марковић је написао своја најважнија дела и испољио такву активност да је по облицима и садржини премашала његове физичке могућности. Нарочито је био значајан његов рад на уређивању листова Јавност и Ослобођење. Мноштво следбеника у свим слојевима, покретање но- вих акција после 1875. године — најбољи су доказ да су Марковићеве идеје и практични програмски захтеви трајног карактера и да су оставили дубоку бразду у свим областима друштвено-политичког живота Србије.

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар