Пилат међу фарисејима

Зар сам ја тирјанин да прота твоје жене силом исповеди? Тридесет батина због писма проти Милосаву....

Хиљаду осамсто двадесет и четврте дође велики пост и он се обрије један дан у четвртак. Тако ја у петак улучим и ујутру одем у цркву да се исповедим и пречестим. Дођем у цркву. Свјата литургија почела се била. Очитам молитву „Оченаш“. Препоручим чисту совест јединому создатељу. После приступим к проти Милосаву молећи га да ме исповеди и пречести. И он једнако:

– Са ћу, са ћу.

Док се и литургија сверши. Почеше се причестници пречешћивати. Већ последњи пут приступим проти:

– Забога, оче прото, немојте ме брез закона оставити, зашто други пут времена получити не могу као данас.

А он опет: – Са ћу!

Док се сасвим литургија отпусти. Остадох непречешћен. Кад изиђосмо из цркве, реко:

– Оче прото, зашто тако уради од мене?

– Е, вели, тако ми је воља. А ти други пут дођи.

Реко му:

– Та ја сам ти казао да времена добити не могу као ово сад.

А он опет: – Драго ти је, вели, ако оћеш, ако нећеш доћи.

На које му рекнем:

– Оче прото, та ја сам Господарево, ако ћеш, најмање псето. Ако не мене, то паки Господару на хатар да погледаш.

– Не знам ја за то ништа, рекне. – А тебе, како ти драго.

Сад ја зачуђен неким особитим удивленијем зашто је овај човек на мене срдит, одем кући. И сутрадан, у суботу, пошљем моју супругу и матер њену у цркву да се исповеде и пречесте. Но судећи да како прота Милосав није хотео мене к закону привести, то неће ни моју чељад. Кроз што је на мене срдит, то ја не знам. И напишем једну цедуљу овако:

– Оче прото, просим покорњејше, ово двоје чељади гледајте исповедите и пречестите. Ако ли не учините, јавићу Господару. Но гледајте, приведите дело к концу. Отајем ваш покорни Н. Н.

Пошљем жене у цркву и дадем цедуљу пуници и рекнем:

– Идите код проте и молите се пређе, па ако не усхте вас исповедити, а ти му онда подај ту цедуљу.

Оду у цркву. И кад натраг дођу, запитам:

– Како је?

– Е Нићиворе, вели баба Вема, као и тебе, не хтеде. А кад му цедуљу дадо, а он одма зовну: – Одите овамо, па нас исповеди и пречестисмо се.

Но моја Христина каже:

– Не мога цедуљу од мајке да ишчупам, а не би је дала. Зашто можеш бити крив.

– Та како ћу бити крив кад сам молио? Забога, ја овде ништа противно писао нисам.

И тако одем у кафану. Већ се приближи време и рекнем да идем у конак да обријем Амиджу да не виче.

Ја не знам шта се тамо ради, да су се архијереји, књижници и фарисеји противу мене, као Ћифути противу Христа, скупили.

БОЖЈА ВЕРА, МОРАШ
Устанем. И таки ме Паштрмац уфати за руку: – Ајде сад са мном одма у конак да ме обријеш. Ти си опет они берберин који си и био. – Иди збогом, реко. Како ћу те овако убијен бријати! – Божја вера, мораш. Ако нећеш, опет ћемо те обалити, па још двојином толико ударати. Што ћу, морао сам. Обријем га.

Уђем управо на долњу диванину, кад пуно народа унутра. Но највише свјашченика и калуђера и вичу:

– Хулитељ закона и безаконик!

Ја, не знајући против кога вичу, продрем унутра.

Види ме Милош, који међу њима као Пилат међу фарисејима стојећи. И његова Лјубица код њега. Наједанпут се на мене продера:

– Да ти ј…. оца твога у дупе! Шта си ти писао проти!

Одговорим му ја:

– Ако ти је дао прота ону цедуљу, те си је читао, то си видео шта сам писао. Ја никакву противност писао нисам. Окром што сам молио.

– Добро, оца ти ј…. твога, кад си молио, а што га ти с мојим именом страшиш! Зар сам ја тирјанин да твоје попишане жене прота силом исповедати мора!

Кажем ја њему:

– Да како мене хотео није, тако неће ни жене, и ја сам приморан био овим начином поступати.

Онда Милош:

– А знаш ли ти да сам ја проти власт дао да кога оће исповедити, нека исповеди, кога неће, све с њим из цркве, ногом у дупе?

Онда ја њему реко:

– Па што ти свету не кажеш напред да си у таковом с попови договору, па би се народ чувати знао, него све некакве сплетене тајне чиниш како ћеш народ само у кривици находити да вешаш и мучиш.

На то сви писари и свјаштеници вообште на мене повикаше:

– Ти си противник закона!

И ја им одговори:

– Сад можете судити како год оћете.

На то повика Милош:

– Водите га у тамницу. Ја ћу тебе научити како се пише!

Ту чује моја жена да сам у затвору. Потрчи госпођи Лјубици да се за мене моли. Но заповест буде да је не пусте. И тако је натраг дома врате.

Ја у тамници лежећи до послеподне, докле је Милош ручао и после ручка спавао.

После спавања, кад устане, заповеди апсанджији, тј. профузу, да ме изведе напоље.

Дође апсанджија брка и рекне:

– Берберин Нићивор нека излази напоље.

Изиђем.

Онда он рече:

– Ајде лези овде да ти ударим неколико штапа. Тако је рекао Господар. Па иди кући.

Милоша видим више моје главе на подруму у башти седећа и чибук пуши.

Легнем доле на траву. И стаде брка дељати и ја стадо викати:

– Забога и помагај, тако ти живи синови (по његовом обичају), немој више! Опрости!

Владика Агатенгел из свог двора гледа и једнако виче:

– Јадни Нићифоре, штета за човека.

Најпосле од тешка бола повика:

– Та доста, да ти ј…. веру, тирану! Дабогда да цркнеш и ти и твоја деца! Зашто ме толико мучиш?

На томе се завршише и тридесет удараца. И он повика:

– Доста, море! Иди и Лазу писара да обријеш, зашто ако и њега не обријеш, опет ћемо те лупати.

Одем горе и почнем Лазу бријати. Ту ми он рече:

– Ма забога, брат Нићифоре, с каквом памећу могли сте се усудити тако писати кад ви видите каква су данашња опстојатељства.

Ја му одговори:

– Кад сам ово проти писао и да ми је свети Петар рекао да ћу крив за то бити, ја му не бих веровао. Но зато што они преко сваке ђаволске силе овако насиље народу чине, без икаква расужденија, то ја нисам крив. Но и ви, лепи писари, подржасте сви страну фарисејов.

На које Лаза писар:

– Е брате, а што сам ја претрпио. Ваљда си чуо? О длаци ми је глава остала.

(Наставиће се)

Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар