Под кулуком у блато!

Па како год што ти сав народ судиш, тако пак сав народ тебе суди. И уверен буди, неће

О Господару! Глас народа, глас сина божја! Народ је голема кобила. Народ је тебе судство и господство за справедљивост вручио, а не за свирепство. А ти, ако нећеш право чинити, оно ти и одузети може. Зашто народ тебе знаде од каквог си рода и колена. Па како год што ти сав народ судиш, тако пак сав народ тебе суди. И уверен буди, неће дуго трајати.

– А што велиш: ко сме на мене руку дигнути?

– Промисли се прво на тебе како си с народом подигао се противу Сулејман-паше и толико силна царства турског. Па и протерасте и у ништа обратисте. А камоли не може народ тебе, који ти је јучер то господство дао. Човече, куд си се ти део? Дођ к себе и умекшај судство, с божије те стране молим. Ја ти ово не говорим из каква ласкатељства, но баш из чиста срца. И опет, у оваком озлобљенију, као пријатељ крајњи, море. И добро запамти ове моје речи, оће ли време дотерати овако као што ти ја говорим.

Ту сви писари и кнезови, који су ме у окружију слушали, дрктали су од страха. И сваки су очеквиали из Милошевих уста изрећи ексекуцију:

– Води. Обеси!

Но он је на то тако ућутио да је више од фртаљ сата трајало. И ја када веће види да се ништа не говори, онда и ја се окрену, па низ мердевине.

КОМАНДУЈЕ И ЉУБИЦА
Његова госпођа Лјубица заокупила моју жену готово сваки дан на кулук код ње: – Ајде, понеси чекрк да сучеш свилу. Понеси оклагију да развијаш јушке. Да шије чаршаве и преде свилу. И не могу описати шта тамо женске послове. Та ово се сносити, љубезна браћо и роде српски, не може. Таман да бих Христова срца био. Ово није једна-две, ово се таман шест кожа скидају с једног човека.

И кући дођем. Жена сирота уплашена. Кад ме види, као да је неко сунце огреја:

– Благо мене, жив ми дође!

И он ме опет зове, те га обријем. Но може сваки читатељ представити како је моје срце веће од сад њему наклоњено било и какво сам пријатељство к њему тежио. Но преко свега тога опет замолим га да ми допусти у Крагујевцу један дућан отворити, будући с 30 гроша не могу да живим. И одговори:

– Божја вера, десет ако оћеш.

И тако отворим дућан у чаршији, по 12 гроша на месец кирије.

Ја данас отворим, сутра веће биров Јанко дође пред дућан и стаде с његовим килама као маковски кец пред врата:

– Бербербашија!

– Шта је Јанко?

– Ајде си на кулук.

– Какав кулук?

– Тако, Господару да работиш.

– Одлази, реко му, ја кулука не дам. Ја сам кулук сам.

– Ајде, бре, ће те бијем. Тако је Господар сам рекаја да те терам да мораш ићи њему на работу.

Кад одем у конак, запитам Амиджу:

– Зар морам и ја свагдар кулук давати и баш тако одма?

– Мораш, ја. Оћеш да отвориш дућан, па мораш с чаршилијама барабар давати.

Ту ти се већ даље питати не сме.

Сад једну работу за дућан. Мало која недеља да није трипут или четири.

Друго: колико год арестанта из тамнице ослободи, то свију наједанпут с пандуром код мене пошље:

– Ево ти, Нићиворе, пешкеш. Ове све, заповедио Господар, да их лепо обријеш и измијеш. Ако не буду лепо уређени, рекао је, удариће ти сто батина!

Треће: Иди, море, извади томе и томе зуб.

Четврто: Иди, море, пусти томе и томе крв или пијавице.

Пето: Иди, море, лечи тога и тога, па кад га излечиш…

Најпосле и мене и сама утераше, те сам морао Турчину Сали-аги, што му је кафану Милош оправљао, цео (дан) један блато газити. И тако блатњав одем на подне кући што јести. А будући мора се поред конака проћи, кад се од куће опет у блато вратим пролазећи поред конака, згледа ме Лаза писар Тодоровић, и Давидовић, и Миљко и Ефтимије. Виче на мене:

– Шта је то, мајстор Нићиворе? Зар си сад јаничар постао?

Па се смеју. Одговорим викајући:

– Не само јаничар, него гори од сама ђавола, с оваким вашим тиранским владенијем. И одем опет те блато газим.

По малом часу, ето дође Шћепа, кнез варошки.

– А, тако да те видим, бербербаша. Гази то турско блато добро. Још да ми је видети Ристу ћурчибашу и Настаса Фортомара, терзибашу, тако, онда би ми сасвим срце на место дошло. Ви се све казујете да сте Господареви кад вам се што заповеда. Кучке!

Ништа ја одговорити му тео нисам. Кад дође вече, омијем ноге и одем у конак и одма рекнем Милошу:

– Ако јединога бога знаш, Господару, и верујеш у њега, или ме стопи једанпут с овог света, макар каквим начином, ево ти ја праштам моју крв, или ме отпуштај веће од ове тешке твоје службе. Та ово се веће сносити не може. Ово је преко свака тиранства више што ја код тебе подносим.

– Ма шта је, море?

– А шта да ти кажем. Најпосле веће, напустио си шинтере твоје, како друкчије да им рекнем, те ме натерају да газим Турчину блато данас ваздан. Ала је то лепо од једног владатеља! Свог бербера овако тиранити и мучити. Та како те није срамота свог образа! И какав образ имаш више да ме метеш да те бријем.

– Ма какво ти зло чиним, ако бога знаш?

– Та школа што носиш христијанско име на себе. Оно се описати не може.

– Ма казуј, море. Што си луд! Који те натера?

– Ти си ме натерао. Ти да ниси заповедио, они ме не би смели терати.

– Божја вера, ја не.

Ту веће Лаза и Давидовић осведочише да су ме и они каљава видели, но нису знали шта је.

Но Милош шта ће, свиња, као смеје се. Само што рече:

– Божја вера, јазук су од њега тако учинили.

И овде још један смеј.

Хоћу да кажем: Један дан госпођа Љубица отера моју Христину и Пелу Јакшићевицу у конак на кулук да јој танку свилу преду. Ове две радиле тобож особито од они сељанки. И Лјубица, као и сама што је сељанка, овима двема оће да учини неку почаст, а не зна како ће, већ кад буде време ручку, а она рекне овима двема:

– Слатке моје, ви немојте да једете с овим сељанкурама, зашто су оне безобразне. И ја ћу вама ручак с моје софре послати.

Она оде. Сељанкуре ручаше. Овима двема с њене софре јело не дође. Еле, ове две осташе без ручка. Кад Љубица дође:

– Слатке моје, јесте ли што ручале?

Ове стидљиво одговоре: Јесмо!

(Наставиће се)
Нићифор Нинковић
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар