Породица из Бреснице у немогућим условима

Без струје, воде, канализације и излаза на пут

Пошто на суду нису могли да докажу да пешачки пролаз кроз двориште рођака користе дуже од 20 година Милица Васиљевић и њен син Саша остали су заробљени, без прилаза улици, због чега не могу да уведи ни прикључке. Општина им нуди излаз на улицу која није ни просечена.

Милица Васиљевић (63) из Бреснице у 21. веку живи без канализације, воде, струје, али и без излаза на Улицу Јована Ристића у којој станује. Живи са сином Сашом (37) који само пита – како да се ја једном оженим, да добијем децу, која ће девојка да живи без елементарних услова за живот? Њих двоје у ову ситуацију дошли су након што плац на коме је њихова кућа нису превели на своје име, а судски спор окончан је на њихову штету. Милица данас каже да увече често размишља о својој баки, која јој је вунене чарапе плела уз лампу, такозвану жижу.

– Увече седим у полумраку, крај свеће, и гледам у празно. Тада мислим на своју баку чије смо лице једва видели док је плела уз ту лампу. Жижа је светиљка у лименој посуди пуној петролеја или свињске масти. Пламен је био мајушан, једва се видело. Бака је живела у 19. а ја у 21. веку, а сличан нам је квалитет живота. Разлика је можда само у томе што мој син, када му нешто крпим, иглу машине за шивење осветљава упаљачем који има малу лампу на другом крају, сумира Милица.

Забрана пролаза

„Добро је, није лоше, хвала богу“, Милица изговара сваки пут када се људи запрепасте као живи. Све је почело након што је остала удовица.

– Муж ми је преминуо 1986. године. Тек сам ушла у тридесете. Живели смо овде, у Бресници, у Јована Ристића 236. кроз 2. У питању је парцела са три плаца. Први је уз улицу, где је живео мој покојни девер. Други плац, који се наставља на деверов, је наш. Иза нашег је плац другог девера који живи у Београду. Практично смо опкољени. Ми смо годинама имали пролаз кроз деверов плац до улице, јер другачије не бисмо могли да изађемо из дворишта. Коју годину од смрти мужа, 1990. добила сам стан као социјални случај и самохрана мајка, у Централној радионици. У кућу у Бресници долазила сам повремено. У стану сам живела са синовима до 2003. и најзад га продала да бих обезбедила другом сину новац да купи стан у Параћину, где се оженио и живи. Саша и ја смо се вратили у кућу у Бресници. Ускоро је девер преминуо 2009. године и почели су проблеми, сведочи Милица.

Она каже да јој је деверова породица најпре забранила пролаз кроз двориште и излазак на улицу Јована Ристића. Милица је дошла у ситуацију да нема одакле да добије воду, па је купила црево од стотинак метара и захваљујући људскости једног комшије добила бар воду.

Ни струју није могла да повеже преко дворишта фамилије, па јој је други комшија дао прикључак преко дугачког кабла. Ипак, он се после неког времена предомислио јер је упозорен да ће бити пријављен „Електрошумадија“.

– Већ годинама немамо струју, па смо купили акумулатор. Пунимо га код трећег комшије, па на њега вежемо лед диоде, које мање троше, а бар нешто се види док тумарамо по кући. Проблем је што је акумулатор стар, а за нови немамо, па смо се вратили на свеће. Ја у кући, наравно, немам телевизор, скоро сам и заборавила како изгледа тај вид забаве. Од свега ми, ипак, највише недостаје фрижидер, то да имам, куд би ми био крај, каже Милица.

Васиљевићи лети храну чувају у подруму, који је најхладнији. Труде се да оно што скувају поједу истог дана. У јесен подрум- фрижидер не може да се користи јер се после првих киша напуни водом. Зими је за храну лакше. За храну јесте, али за купање није, каже Саша Васиљевић.

– Лети је лако, напунимо буре водом, угрејемо на сунцу, па се купамо под шупом. У јесен мајка косу опере у лавору, па мене пошаље у шетњу да би се окупала у кориту које је прилично мало. Када је хладно, ја у кући радим склекове док не „набијем“ довољну температуру, па истрчим под шупу и тамо се окупам. И све то, јер нисмо могли да се договоримо у вези изласка на Улицу Јована Ристића и прикључака за воду, струју и канализацију, каже Саша.

Фантомска улица

Васиљевићи су због свега 2010. године тужили рођаке преко чијег дворишта су излазили на улицу и тај спор после две године изгубили. Милица је тако још две године плаћала трошкове суђења. ЊЕНО тужбу суд је одбацио јер, како стоји у пресуди, Васиљевићи нису користили пешачки пролаз кроз двориште рођака дуже од 20 година. Због тога су практично изгубили право на тај пролаз. Да правни проблеми буду још дубљи, плац на коме је трошна кућа Васиљевића и даље се „води“ на покојног Миличиног свекра. Ове људе, који живе без елементарних услова за живот, чекају године правних проблема који ће коштати много, за шта они немају новца.

Милица је пензионер и има месечна примања од 18.000 динара. Она, такође, чува децу и чисти куће како би зарадила који динар приде. Њен син Саша ради за дневницу различите послове, махом физичке.

И Саша и Милица, на питање шта им је сада чинити и од кога би тражили помоћ да могу – ћуте. Кажу- пресудом нам је одузето право да идемо стазом кроз двориште рођака, он не мора да нам да прикључке и закон га на то не обавезује, што значи да нам помоћи нема. Милица додаје да је пре пар година тражила помоћ општине, па добила одговор да са друге стране плаца има Улицу Наде Наумовић.

– Нисам могла да верујем, упутили су ме да користим непостојећу улицу, која је уцртана на неким мапама и служила је само као део предизборних обећања. Рекла сам у општини- хајде пођите са мном да ми покажете ту улицу и ја ћу је користити. Они се још наљутише. Још је већа срамота што назив те непостојеће предизборне улице стоји на табли која је прикачена на моју кућу, прича ова жена.

И у годинама које следе Саша и Милица на Улицу Јована Ристића излазиће преко туђег плаца и дворишта комшија из броја 238, док они буду допуштали. Ако се предомисле, Милица ће уз брдо преко два празна плаца до Улице Шесте босанске бригаде. Она каже да до ове улице, уз стрмо брдашце, држећи се за коров, некако и успе да се попне.

– Зими је страшно када има снега, некако се и попнем, као планинар. У повратку је теже. Тада седнем на врх стрмине и „суљам се“ на туру до равнице. Боље и то него да се поломим, па да никад више не устанем. Како Саша да ме негује без струје и воде у кући, пита Милица.

Она и Саша кажу да су свесни да им помоћи нема јер су исцрпли сва правна средства и пресуда им није на руку. Није им на руку ни препорука локалне самоуправе из 2012. године, да користе непостојећу улицу. На њима је да убудуће моле комшије за излаз на Јована Ристића или да планинаре до Шесте босанске.

Текст: Марија Раца
Извор: крагујевачке.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар