Последњи први мај

Деца немају страх од смрти.Управо то их и чини децом. Она се плаше само родитеља, ничега више. Када

Деца немају страх од смрти.Управо то их и чини децом. Она се плаше само родитеља, ничега више. Када страх од родитеља истисне страх од смрти, може се рећи да више нисмо деца.

Пре двадесетак година сам са другарима из школе на сеоском брду чекао првомајски ватромет. Ватромет, за нас тада, децу деведесетих, је био прилично велика ствар. Окупила би се деца из целог села и полегала на ту велику сеоску ливаду са које је се цео град видео као на длану и чекало би се тих фамозних неколико минута славе и гламура у свом том сивилу тога времена. Чекали смо. Мрак је већ увелико пао али ватромета није било. Лежали смо тако на трави и причали о Хи Мену, нинџа корњачама, штрумфовима, о ватромету којег нема. Био је необично леп дан. Брали смо ђурђевак и друго пољско цвеће правећи венце и букете покушавајући да своју маштовитост покажемо у најбољем светлу. Причали смо о својим плановима. Весна је желела да постане стјуардеса, Даца банкар, Миша доктор, Милан астронаут а ја археолог. Нико од нас није успео у њима. Теме су се смењивале, а време је пролазило. Ватромета није било. Мрак је већ пао и један од мештана који се враћао однекуд кући нам је рекао да идемо кућама.

-Ватромета неће бити. Немају логорске ватре, кажу. Родитељи ће вам се забринути. Идите кући.

Већ одавно сам се требао вратити кући, али разговор и то заиста квалитетно проведено време ми је однело појам о њему самом. Сада сам се већ бојао да се вратим и одлучио сам да свратим код Мише где ћу сачекати оца да дође да ме покупи. Миша је имао видео рекордер и одмах по уласку у кућу смо кренули са гледањем Хи Мена. Заборавио сам да се јавим својима. Негде после пар сати на врата је покуцао отац. Нисам добио батине али данас бих волео да јесам. Мислим да је у ствари и желео да ме научи памети за евентуално неки други следећи пут, али тај његов осмех након што ме је угледао како седим на поду испред телевизора је пресудио у моју корист. После пар година више се нисмо окупљали на старом месту. Мењали смо места, теме разговора, радње, па чак и друштво са којим смо проводили то вече. Полако је из године у годину јутро постајало све ближе са свим оним што оно само по себи и носи. Клопа, пиће, секс, пороци, тај дан је се са свиме претеривало. Одмах по његовом окончању планирали би следеће године нови уранак. Време се није мерило од првог јануара. Време је се мерило од првог маја.

Не знам шта тачно има у томе. Не знам да ли то долази са годинама или тренутним стањем који сваки нови уранак доноси са собом. Дани планирања су замењени данима од шест до два, а дани порока данима испред компјутера. Виђам те људе често. Понекад се јавимо, понекад не. Зависи од тога да ли можемо избећи јављање или не. А није да ми није криво. Криво ми је. Али данас свако од нас носи своје парче живота са собом које је довољно тешко и без сувишног терета прошлости. Стигли су неки нови клинци. Наши клинци. Они ће имати нову шансу. Ми смо нашу истрошили. Попут аутомобилских гума које смо усред силне километраже на усијаном асфалту толико истрошили да смо их просто морали заменити или се пак возити на фелни. Овај први мај ћемо вероватно провести у кругу породице. На крају се опет њој враћамо. Родитеља се више не плашимо, али се плашимо других ствари. Биће то све добро. А сем тога, остале су нам старе фотографије. Повремено бацимо поглед у тај албум. Одећа је демоде а фризура апсолутни кич. Али, ми се осмехујемо. То је битно. То се рачуна. Осмех.

Или бар покушај.

dejandimitrijevicblog

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Последњи први мај

Оставите коментар