Прави биоскоп

Крагујевац је пре неколико деценија имао 120.000 становника мање и четири биоскопа више, лети и пет. Од маја

Крагујевац је пре неколико деценија имао 120.000 становника мање и четири биоскопа више, лети и пет. Од маја до позне јесени радила је „Биоскоп башта“, отприлике тамо где је данас травњак између „Златне руже“ и „Перона“. Мало даље налазио се биоскоп „Крагујевац“, код Градске пијаце „Раднички дом“, ниже од „Заставиног сата“ биоскоп „Застава“, „Пионир“ на месту где чами сакривен и дан-данас, а крајем шездесетих отворена је и Градска дворана „Шумадија. Временом нешто је срушено, нешто позатварано, а нешто се бесконачно дуго реновира…

Ево као изгледа прави биоскоп. Шетате, на пример, поред Поште, кад преко пута, издалека угледате да су у витрине биоскопа „Крагујевац“ ставили нове плакате. Срце закуца брже, ви претрчите Главну улицу, кад тамо – стиг’о нови филм. Бубњи вам полудело срце у грудима, дубоко и испрекидано дишете док гледате фотографије још невиђених кадрова Лекса Баркера, Џона Вејна или Џимија Стјуарта који нишани са Винчестерком 73, а касирке Боса, Вука или Данка истакле на благајну натпис „Мапе су данас распродате“! Сутрадан, као без душе, дојури у 15 минута до два, а оно већ се отег’о ред који чека Босу, Вуку или Данку да отворе шалтер. На једвите јаде долазите до драгоценог билета и плац карте и базате по граду до 03:30. Време никако да прође. Казаљке на Ђорђевићевој сајџиници као да стоје…

Најзад у 03:15 Тома отвара чаробне двери. Улазите у салу дезодорисану ружином водицом. А вама све мирише на непознате тајанствене светове, које ћете само ви истражити и освојити у наредних сат и по.

Светла се гасе најзад и почиње журнал „Филмских новости“ у којима се друг Тито рукује са црнцима, а Драгослав Шекуларац дрибла корејске фудбалере на Светском првенству у Чилеу.

Најзад, зариче лав МГМ-а са пожутелог платна и почиње још један нови сан да се остварује пред вашим очима и у устрепталој души. Не чујете грицкање семенки, не примећујете још триста људи у сали; уздрхтало пратите смртоносне подухвате главног јунака. Стрепите за његов живот иако знате да он никако не може да погине. Е, то је биоскоп! Знате да неће и не може, а опет се плашите. После срећног завршетка гледате како натпис ТХЕ ЕНД бледи под упаљеним светлима, излазите из сале кроз радознали кордон оних који су купили карте за 05:30 и који вас ужагрених очију питају: „Какав је филм?“ Ви још опијени само климате главом и одлазите слабо осветљеним сокаком својој кући.

Пренето из књиге Јована Глигоријевића Блуз леве обале, Крагујевац 2011

Оставите коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.