Пресуда гласи – вешање!

Отмицу младе Станке један ђувегија главом платио. Немој је, господару, удавати, још је млада...

ТАКО дадоше ми место код ње. И она узела ме мерити као да ће ме куповати. Најпосле засука ми рукаве и поче ми руке гледати и пипати. Не могу ништа да говорим, нова сам јошт. Видим да су све неваљале жене. Но шта знам кад се тако трефило.

У томе дође и наша сусетка Рада и запита моју:

– Е, секо, како ти је било?

– Добро, сека Радо.

– Је си лж видла госпођу Станку.

– Јесам.

– Што ти се чини? Је ли лепа?

– Лепа је, одговори моја Христина.

Сад ја запитам Раду:

– Богати, снашо Радо, молим те, каква је та госпођа Станка? Рад сам сасвим њено стање да знам, зашто ти ми пређе каза да је та и та. Но с отим ја ништа не разумем.

– О мој брат-Нићифоре! Да закључамо собу да ник не уђе, нити да чује, зашто, сачувај боже, да се чује главу биж таки изгубила.

На то ја одма закључам собу и метнем Раду докторовицу између нас двоје.

– Дедер, почни, Радо, казивати.

На које она сад отвори разговор овако:

– У време оно ја сам била код Господара робиња и све сам око њега послуживала. Станка је била, и сама њена мајка, у селу Стр(а)гарима, пуке сељанчуре, веће оне јадне сироте. А то је село одакле је био Јанићије, Карађорђев писар. Сад, дође један момак из истог села и по закону испроси девојку и да јој обилежје. Чује неки други, не знам из ког села, самоуки писар, да је она испрошена, те удари на онога момка. Почне и он просити. Сад она вели:

– Што ћу ја сељанка те сељанка остати и до века кукуруз копати. То волем за писара поћи и зваћу се писаровица.

– Пак узме и од самоука обилежје, а првому враћа. Како ова њему дар пошаље по другој жени, овај није хотео примити, веће опет пошље натраг. Но Станка и по други пут натраг пошаље. Момак се сад у чуду нашао. Не зна шта ће да ради. Једнако поручује да се то не чини. Но бадава. Станка толико се успрла да је најпосле њена мајка однела дар и бацила пред момка:

– Кад те нећу, море, ни ја ни моја кћи, те нећу!

– Момак прими своје натраг и рекне баби:

– Вала, бабо, кад је тако, и ја што сам наумио учинићу од вас, па што год бог да.

– Оде тај момак и нађе себе још једног момка и с њим се договори да му он буде у помоћи и да прежу Станку кад она увече на воду пође, па код извора да је уфате и с њом у шуму да побегне. И тако је вребао свако вече, док је једно вече уловише. Ту је своју Станку поводио петнаест дана и с њоме очи вадио. Кад се веће наситио, а он је отпусти кући. Она дође кући својој матери и преповеди шта је први ђувегија од ње по шуми радио.

– Сад мати почне по селу кукати и викати. Расплету косе. И обадве пак заузму се путем, те овамо. Кад дођу на крај Крагујевца, обадве с расплетеним косама, кукајући и урлајући. Ту излазу из кућа жене и људи, те чудо гледају. И овако овом виком управ у конак пред Господара:

– За бога јединога, Господару, наше огрејано сунце! Има ли игде бога и правде на овоме свету?

– Запита овај одозго:

– Шта је, море, баба, која ти је невоља?

– Господару, огрејано сунце, превелика невоља! Турке ћерамо и ишћерасмо из наше земље зулумћаре, а гори наши остадоше, те нам зулум чине!

– Ма шта је, море, казуј?

– Она њему све преповеди шта је тај момак од Станке урадио. И он таки пошаље момке, те ону обојицу уфате и свезане и пред Господара дотерају. Сад почне питати момка:

– Зашто си ти, море, отео девојку, те си с њом у шуму побегао и осрамотио дјевојку? А ти знаш да сам ја заповест издао да се не отимају дјевојке.

– Момак му рекне:

– Ја сам њу по закону и правим путем испросио био и она се тврдо зарекла да ће за ме поћи. Тако други удари на ме и она и од њега дар узме, а мене мој дар поврати. Ја сам је молио свакојако да ту срамоту од мене не учини, јер и ти добро знаш да у нашој земљи кад дјевојка момку дар натраг врати и одустане, тај да се веће после момак оженити не може. Тако ја што сам наумио био, ја сам од ње и учинио. Прву сам јој сласт показао ја у шуми. Па после нека иде за другога.

– На које Господар ти се распали. Псује, као што сте га чули. Нигде ништа момку не остави! Па повика:

– Вод’те, обесите га, море!

– Па таки одведоше момка и о крушку обесише. А оном другом удари сто батина зашто је оном помогао. И отпусти га.

УДАЈА ЉУБАВНИЦЕ – ОНДА он (господар) озбиље навали да ју уда. Те за ког ће да је даде, веће за Паштрмчева каведжију Николаја. Ту они начинише свадбу: све његов трошак. И Станку пресели опет у Љубичин конак и даде јој једну собу.

– А Станку ти своју заустави у конаку да га служи око астала. Мајку јој опреми кући. Она, кучка, лепа, особито око астала све понајвише около њега. Већ ту сам и ја око астала. Мотрим шта се ради. Он је све мери. Па тек почесто:

– Станка, засучи ми рукам. Станка, ово, Станка, оно.

Допада му се. Један дан купи јој папуче. Гледа је како иде у папуча. Други дан, штримфле. Пак што је више облачи, то му се више допада. Најпосле сасвим промени је, као варошанку. Посла је код госпође у конак да тамо, већ тобож, леже и устаје.

Но Љубица није луда. Она све зна шта је и како је, но шта ће, не сме ништа да говори. Будући зна да је крива кроз ону Петрију што ју је у Црнући убила. Но злим њеним почне Станку бити и псовати. Ова мало време трпила, па каже Господару. И Господар је узме у свој конак. И ту веће почне је сасвим миловати. Тако с њом милујући се, затрудни Станка. Он сад неће да Станка роди да се дете назове његово копиле. Ту доведи Циганке да лекове праве да Станка побаци.

Другу годину опет Станка затрудни. И опет је морала јести и побацити. Тако и треће дете. Међутим, побацивањем деце те, све мене пита:

– Шта велиш ти, бела Радо, како ме учиш? Ја оћу да удам Станку.

Сад ја не смем да рекнем: „Па удај је, Господару“. Ко има две главе! Веће кажем:

– Немој је, Господару, удавати. Још је млада. Може ти послужити још коју годину. А већ ти је нарав свикла, па шкода да је тако скоро удаш.

– И тако сам га лагала једнако док сам могла. Кад већ и с четвртим дететом затрудни и опет мора да побаци, онда Станка му рекне:

– Волим да ме на комаде исечеш, него да више побацујем. Веће те муке више подносити не могу.

(Наставиће се)
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар