„Прича која убија“: Како је ово могуће у Србији ?!

Не пишем о послу јер радећи у ургентој служби свега има осим лепих ствари, тачније има понекад, али

Здравствена радница из крагујевачког Ургентног центра написала је писмо у ком је описала догађај који ју је шокирао и дубоко погодио током интервенције у једној школи.

Позив хитној је био упућен пошто је девојчица пала у несвест на часу физичког. Али није то оно што је шокирало Мају Пауновић…

Прича коју је објавила никог не може да остави равнодушним. Преносимо вам је у целости:

„Не пишем о послу јер радећи у ургентој служби свега има осим лепих ствари, тачније има понекад, али све мање и ређе. Дневна смена, први терен – онесвешћена девојчица од 14 година у Основној школи на часу физичког. Ротација, вожња на црвено, обилажење аута … стижемо за 4,5 минута на лице места.

Утрчавам са свом опремом, видимо бледу мршавицу која стидљиво седи на столици и грицка маковњачу. Буде нам драго, био је у питању колапс, добро да није нешто горе. Проверимо све виталне параметре, боље је. Питамо је за доручак, каже да није доручковала, објашњавамо да мора, нарочито када има први час физичко… и онда креће прича, која убија и доводи до питања: Када смо стигли до понора?!

Девојчици мајка има мултипле склерозу, била је учитељица, сада је полупокретна, на сталним терапијама и не може да ради. Има сестру од 12 година. Отац их је оставио када се мајка разболела и оне су препуштене саме себи. Усред зиме у школи су без јакне и у летњој гардероби. Деца из разреда скупљају новац да им купе доручак, гардеробу, али оне никад не кукају, никад не кажу да им је хладно, да су жедне, гладне. Сретне су што имају мајку и сматрају да треба да трпе и живе тако.

Позивамо њену млађу сестру да буде уз њу посто се уплашила, да има неког поред, себи блиског. Улази девојчица од 12 година на врата, спушта се на колена и почне да је љуби и грли сва уплакана, понављајући ‘биће ти боље, не плаши се’.

Плачу обе, окрећем главу на страну, јер схватам да ми иду сузе, плачем, гледам да ме не виде, срамота је зарад посла који радим, приберем се, осмехнем. Питамо сестру да ли је јела, а она каже: „Нека, добро је мени, нема везе, могу ја да не једем, помозите сестри“. Угризем се за усну да ми не крену сузе опет.

Социјална служба, све установе, нису нашле за сходно да овој породици помогну. Питам се за шта су ова деца крива: за болест мајке, за несавесног оца или за државу која је неуређена толико да за овакве породице нико не хаје ?!

Да ли можемо овако радити са децом, као да их имамо за бацање, каква ће та деца бити кад порасту?

Возимо сестру до болнице да буде неки дан на педијатрији, млађа је испраћа у сузама, а мени остаје терет у грудима. Нема даље, ово је зло. Колико оваквих породица има у Србији, колико болесних мајки и очева, колико гладне деце, а колико тајкуна, политичара који уживају у благостању баш узимајући од оваквих породица ?! „, пита Маја Пауновић на крају приче на Facebooku која је дотакла многа срца.

После објављивања приче о тој девојчици и њеној сестри и условима у којима живе, преко Facebooku се јављају грађани који желе да  помогну девојчицама.

И МОНДО је контактирао Мају Пауновић и очекујемо њен одговор како би се, ако је могуће, укључили у акцију помоћи девојчицама.

„Када будем имала конкретну адресу јавићу свима који желе и могу да помогну!“, Написала је Пауновић на Facebooku.

аутор: мондо.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

2 коментара на “„Прича која убија“: Како је ово могуће у Србији ?!

Оставите коментар