Прва сијалица у Србији

У Крагујевцу је засијала и прва сијалица у Србији , 1884. године , након изградње прве србске електричне

У Крагујевцу је засијала и прва сијалица у Србији , 1884. године , након изградње прве србске електричне централе.

Прва сијалица у Србији засијала је 1884. године баш у Крагујевцу. У Војно – техничком заводу, уз присуство краља Милана Обреновића и Краљице Наталије обележен је почетак електрификације у Србији.

Данас, многи од нас живот не би могли да замисле без друштвених мрежа, рачунара, електричне енергије, сијалице. Ретко ко и помисли какав је био дан , или ноћ без светлости. Ипак, не толико давно да би заборавили, прва сијалица разбила је таму управо у нашем граду, и то у фабричком погону.

Прво индустријско електрично осветљење уведено је у тада новој згради чаурнице, пре него што је изграђена прва електрична централа у Београду. У Европи се још увек о електричном осветљењу причало као о чуду, које је само две године пре тога представљено на светској изложби у Паризу.

Заслуге за увођење електричног осветљења у Војно – Технички завод имао је тада млади инжењер Тодор Тоша Селесковић, пројектант војне идустрије у Крагујевцу и први универзитетски професор машинства. Он је том приликом инсталирао Шукретову централу са динамо – машином са капацитетом од 30 сијалица од по 16В и две лучне лампе од по 1.200В. Наравно, идеја је за циљ имала повећање продуктивности фабрике, која би овако осветљена могла да ради и ноћу.

Годину дана после спектакла крагујевачка фабрика оружја добија још две динамо – машине произвођача Сигмунда Шукерта из Нирнберга . Са још осам лучних лампи и сто сијалица , осветљени су сви погони Војнотехничког завода, који је 1885. био једина „светла тачка“ у Крагујевцу. Тек са уласком немачких трупа у Србију, 1915. године овај град ће добити прву електричну мрежу, тада довољну за напајање само неколико војних објеката.

По ослобођењу у многим градовима у Србији почињу да раде електричне централе, а своје прво осветљење Крагујевац је добио 1928.године  до када је струјом снабдеван искључиво из Војнотехничког завода. Централу са дизел мотором „дајц“ од 270 коњских снага и генератором фирме „Браун Бовери“ од 168 киловолти, четири трафостанице и подземне каблове у дужини од 3.400 метара изградило је и поставило Акционарско друштво „Јелица“ из Чачка, чија је понуда на конкурсу оцењена као најповољнија.

По попису из 1931.године Крагујевац је имао 27.208 становника, а претплатника је било 2.870. Потрошачи су те године сврстани у категорије, а за сваку је важила посебна цена струје.

– Кафане и радње су плаћале између седам и девет динара за један киловат, домаћинства од два и по до три динара, с тим да је, за разлику од овог нашег времена, цена била нижа ако потрошиш више. Најскупља струја била је за биоскопе, који су киловат плаћали 10 динара.

До Другог светског рата струју је добило још шест општина и насеља у Шумадији, Лапово, Рача, Баточина, Равни гај, Кнић и Станово, а по ослобођењу, 1945.године тек основано Електрично предузеће Србије (ЕПС) преузима све електроенергетске објекте на територији Крагујевца. Електричну мрежу у овом делу Србије у то време одржава свега 29 радника.

.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар