Прва тополивница у Крагујевцу

Српска војска је пред слом 1813. године располагала са 378 тешких и лаких топова који су скоро сви

Српска војска је пред слом 1813. године располагала са 378 тешких и лаких топова који су скоро сви пали у руке Турака. Књаз Милош је 1815. године располагао са свега четири топа са којима се обесмртио Танаско Рајић. Као што је полако и постепено стицао самосталност Србије књаз Милош је полако и на “мала врата” стварао и њену оружано силу. До топова се долазило најпре из плена, нађени су и неки топови сакривени 1813. године а неки су и тајно купљени од Турака. Неколико лаких топова је и изливено на полузанатски начин. Најзад, 22 топа је и јавно набављено у иностранству (укључујући и Турску) па је пред крај прве владе књаза Милоша Србија имала око 40 употребљивих топова.
Када се педесетих година XIX века поново заоштрило источно питање српским вођама је било јасно да само војнички јака Србија може да се избори за своја права. Зато је морала да, макар део, наоружања набавља у сопственим фабрикама. Тако је 1848. године одлучено да се сагради савремена тополивница. Тек после пет година започето је ливење топова у њој и током следеће три деценије Србија ће сама подмиривати своје потребе у артиљеријским оруђима која ће бити на ниво оних у армијама великих сила.

Веома су оскудни историјски подаци о развоју војне индустрије у Србији у периоду од 1815. до 1848. године. Разлог лежи у томе што су и књаз Милош и његови наследници, укључујући уставобранитеље, гледали да то задрже у тајности. Наравно, и целокупна војна индустрија је била веома слабо развијена – али је ипак постојала.

Тако је, на пример, у Крагујевцу 1836. године постојао главни магацин са пушкама и тзв “Арсенал” у ком је на оправци ручног ватреног оружја радило 20 мајстора. Нешто касније, 1841. г, подигнуте су две зграде за радионице – браварску и ковачку. Ове радионице су 1845. и 1847. године знатно проширене, и управо су оне представљале темељ каснијој Тополивници. Истовремено је подигнута и нова зграда за управу, а све те зграде су подигнуте на десној обали Лепенице, између Господаревог и Метиног брда, управо на оном простору на коме ће ће бити подигнута Тополивница. У то време се, од стручњака, у Крагујевцу посебно истицао туфекџија (пушкар) и “надзиратељ правитељственог арсенала” Петко Трпезић.

Највиши државни органи су одлучили да се Тополивница пресели у Крагујевац. Овој одлуци је ишло у прилог и схватање да је неопходно да се све радионице концентришу на једном месту. Тако је, на Св. Илију 1850. године, освештен темељ нових зграда будуће крагујевачке фабрике која је тада први пут славила и своју славу Св. Илију. За тополивницу је одабран терен недалеко од цркве књаза Милоша, поред саме Лепенице.
Тополивница је званично пресељена на основу акта књаза Александра Карађорђевића од 17/29. марта 1851. године. Те године је званично и завршено сељење радионица из Београда у Крагујевац. Одлука од 1848. године да тополивница буде “војено” а не “цивилно заведеније” остала је и даље на снази.

И поред Њепраковог неуспеха Главна Воена Управа је одлучио да из иностранства (Француске или Пруске) доведе спремног инструктора за ливење топова. Преко упућених курира Главна Воена Управа успева да, средином 1852. године, ступи у контакт са врло вредним и искусним ливачким инструктором и организатором производње Французем Шарлом Лубријеом коме је француски цар Наполеон II лично дозволио да дође у Србију. Том приликом је у Паризу купљена и модерна парна машина као и потребан алат за фабрику. Ла Шос (La Cхaussе) фабрикант ове парне машине дошао је лично да исту монтира. На жалост, при раду на сунчевој жези, доживео је срчани удар и умро. Сахрањен је код старе крагујевачке цркве. Његова жена је остала у пословној вези са крагујевачком Тополивницом испоручујући јој и даље машине и алат.

Почетком 1853. године Лубри је стигао у Србију где је 8/20. јануара 1853. године потписао уговор након чега је одмах отишао у Крагујевац да преузме поверени задатак.
Премда је било пуно проблема рад на изградњи Тополивнице се убрзано настављао тако из једног акта бр. 466 од 26. јула/7. августа 1852. године сазнајемо да је рад у фабрици пуном паром продужен током јуна 1852. године. Брзо су подизане зграде, радионице и јаме за ливење топова. Јаме су задавале доста мука јер је подводно земљиште доста отежавало посао. Са друге стране, највероватније је и сам Лубри отезао са почетком ливења топова и то не само због лошег здравља већ и због тога што је на њега из Француске вршен притисак да отеже са послом јер није било препоручљиво да Србија има модрну тополивницу.

Поготово што став Србије у Кримском рату није био посве јасан. Књаз Александар је често долазио у Крагујевац распитивао се о напредовању послова и бодрио раднике да истрају у раду. Прве пробе са коришћењем каменог угља у тополивници вршене су 31. децембра 1852. године/12. јануара 1853. године. Испитивање употребе угља настављено је током целе 1853. године.
Под руководством швајцарског мајора Карла Орелиа (Karlo Oreli) (ангажованом у српској војсци од 11/23. априла 1853. године и који је у то време био у служби Главне Воене Управе) предузето је током 1853. године у Крагујевцу подизање и организација радионица за израду лафета. Након тога, почетком 1854. године Орели је из Београда прешао у Крагујевац да оснује одељење за опрему изливених топова као и лабораторију. Али ни у овоме није успео па је донета одлука да Лубри преузме руковођење целом тополивницом а Орели је напустио Србију. Док се у Крагујевцу завршавала тополивница барутану у Страгарима је преуредио и модернизовао чешки стручњак Жак. Он је инсталирао нове машине и опремио лабораторију и побољшао смештајне услове. Међутим и он је морао убрзо да оде.

Док се радило на усвајању лафета је Лубри 30. септембра/12. октобра 1853. године обавестио писмом Министра унутрашњих дела да намерава 10/22. октобра да врши прво ливење топова. Међутим, прво ливење топова није извршено 10/22. октобра већ из акта Министра унутрашњих дела ВНо 1319 од 16/28. октобра сазнајемо да је прво ливење топова извршено 15/27. октобра 1853. године у присуству књаза Александра и да је том приликом изливено 6 топовских цеви на потпуно задовољство књажево. У Крагујевцу је врило од света, пуцњеви из старих 11 топова огласили су срећни почетак рада тополивнице и дали знак за опште весеље. Лубри, радници и Лубрију придодати српски официри добили су поклоне у талирима, шампањцу, коњима и сабљама. Чак и Лубријева жена и ћерка добиле су разне поклоне у стварима и накиту. Премда није био расписан зајам по целој Србији су имућнији људи давали прилоге за тополивницу.

Остала су ливења вршена овим редом: 27. новембра/9. децембра 1853. године (изливена 4 топа и 2 кубусе), 23. јануара/4. фебруара 1854. године (са делимичним успехом, 3 цеви су биле исправне а 3 неисправне), 14/26. фебруара 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 20. марта/1. априла 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 8/20. маја 1854. године (2 топа и 4 кубусе), 29. маја/10. јуна 1854. године и 12/24. јуна 1854. године. По том је привремено обустављено ливење јер је нестало калаја.

Као што смо већ навели упоредо са ливењем топовских цеви кренуло се и са израдом лафета и лаборисањем муниције. Због тога су у оквиру Тополивнице настала два нова објекта Лафетница и Лабораторијум (касније Пиротехника). Такође је конституисан Арсенал за смештај готових производа. Нешто касније, 6/18. јула 1855. године наређено је да се у подножју Господаревог брда (иза старе крагујевачке касарне) подигне стално артиљеријско стрелиште за пробу топова. Прва проба топова је извршена 8/20. и 9/21. марта 1856. године на истом месту.

У лето 1854. године Лубри је постао скоро неподношљив због своје болести, чудно се понашао а и из Париза је захтевано да напусти Србију. Коначно 21. августа/2. септембра 1854. године Лубри је напустио Крагујевац а на његово место је дошао Милутин Јовановић први учени српски тополивац. После одласка Лубријеа за директора Тополивнице је постављен капетан Петар Протић. Лубри је отишао у Француску где је ускоро и умро. Књаз Александар је, у знак захвалности, послао његовој породици знатну суму новца као помоћ.

До одласка Лубријеа (августа 1854. године) произведено је 46 артиљеријских оруђа (4 топа од 3 фунте, 20 топова од 6 фунти, 10 кратких хаубица од 12 фунти, 8 дуге хаубице од 12 фунти и 4 планинске хаубице) мада је од њих само 8 оруђа било на лафету (тј само је 8 лафета са предњацима било израђено). Милутин Јовановић је крајем септембра 1854. године салио 2 тешка пољска топа од 12 фунти и 2 лака пољска топа од 6 фунти. Била су то прва 2 тешка пољска топа од 12 фунти јер њих Лубри није лио. Ливење је настављено па је нешто касније 9/21. марта 1855. године било је у крагујевачкој тополивници 25 старих топова (стране израде) и 55 нових топова (изливених у Крагујевцу).

Указом од 11/23. јула 1860. године објављен је пропис о уређењу крагујевачке фабрике оружја под називом “Устројеније правителства оружнице у Крагујевцу”. Те су се године лила и прва звона у крагујевачкој фабрици.
Законом је 27. априла/9. маја 1862. године установљена у Крагујевцу Артилериска Управа, под којом су били Управитељство оружнице, Главни Воени Арсенал и Страгарска барутана.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар