Прве кафане – кафана „Код Јелена“ – део други

Са продором европске урбане културе настају у Крагујевцу и нове модерније кафане

У време демонстрација 1876. године, помиње се кафана „Код Јелена“….

Са продором европске урбане културе настају у Крагујевцу и нове модерније кафане. Постепено се из стања живота у сенци, какав је био у време турске управе, наш човек издизао до европског начина опхођења и одевања. Све виш се мењала и урбана слика вароши. Заузимањем празних плацева и изградњом модернијих домова за становање, посео јављати и урбани варошки живот, али и решавање питања заједничких комуналних проблема вароши у целини. Не малу улогу у том процесу играле су и кафане као својеврсне инститиуције где су покретане иницијативе и доношене важне одлуке, које би се касније спроводиле у живот. Поред кафане „Код Јелена“, у ретким документима везаним за радничке демонстрације „Црвени барјак“ помиње се „Чупина механа“ као веома угледна. На месту данашњег хотела „Зеленгора“ (раније „Градн хотел Гушић“) била ј епрвобитно „Гушићева кафана„. Од познатјих крагујевачких кафана у овом периоду издвајају се по квалитету хране и услуге „Шишкова кафана“ и „Талпара„. На месту зграде „Уреда“ радила је кафана „Босна„, а спроћу Крста кафану је држао Петар Петровић, кафеџија на гласу.

Као својеврсни градски орјентири помињу се у другој половивини 19. века: „Стојкова кафана“ (власник Стојко Марковић), „Лукина кафана“ (власник Доблер Лука), у којој су се одржавали и балови, и кафана Димитрија Богдановића, на Београдском друму код „Денићевог здања“.

Још две кафане се помињу у демонстрација 1876. године. То је кафана Стевана Кандића и кафана Мате Јанаћковића поред Ћифтине ћуприје. Осим штурих вести да су то биле кафане које су посећивали радници ВТЗ-а и да су то својеврсни градски орјентири, других података о овим кафанама нема.

Кафане су заузимале све значајније место у развоју друштвеног и културно живота Крагујевца, који је 1866. године имамо 1404 куће и 6386 становника. Крагујевачке кафеџије су се трудиле да гостима понуеде добру храну и пиће, а са појавом забава и различите забавне садржаје. Врло рано кафане постају места где се одржавају друштвени скупови и породичне свечаности. Гости су у почетку показивали интерес за нородни мелос, али са продором музичких композиција са запада, појављују се нови трендови.

У кафанама се поред кафе обично служила шљивовица: љута и мека. Осим шљивовице у Србији се пекла јабуковача (ракија од јабука) и комадорка (ракија од хлеба). Поред ракије пило се доста вина (домаће, али и страна), затим пиво и друга алкохолна пића која су почела продирати са запада.

Пиво се први пут у Србији почело јавно точити 1834. године у Београду, а пренето је из Земуна. Нешто касније пренето је оно и у Крагујевац. Позато је да је још кнез Милош Обреновић наговарао градитеља млинова Јована Вајханпела 1838. године да у Крагујевцу од оне „турске џамије“ сагради пивару. У то време продавало се бечко пиво у великим количинама у вароши.

Мало се зна да су Крагујевчани од 1868. године до 1890. године пили „Крагујевачко светло пиво“ које је било изузетног квалитета. Те године је у Крагујевац дошао Никола Месаровић који је на брду са десне стране Лепенице у Крагујевцу отворио фабрику пива. Родом из Руме, Месаровић је дошао у варош са намером да отвори већу утоститељску радњу. Међутим, налазећи да ће послови са продајо и производњом пива „добро ићи“, купује 10 хектара обрадиве земље на брду са десне стране Лепенице и добавља потребне уређаје за производњу пива из Беча. Убрзо подиже зграде и запошљава једног стручњака Чеха и 17 радника. Постројења за производњу пива чинила су два казана и једна парна машина од 18 КС. Капацитет пиваре износио је 5000 литара пива дневно, чиме су потребе Крагујевца у потпуности биле задовољене. Основну сировину за производњу пива – јечам узгајао је Месаровић на својој земљи или га је куповао по околним селима. Како су постројења била близу чесме која се напајала из трмбаских извора, то је ова вода и коришћења, због чега је пиво било „на добром гласу“. Све до 1880. године власник је Никола Месаровић, када је пивару даје под закуп Немцу Августу Клаперу и Миловану Веровићу. Добри стручњаци за производњу пива, они су успели да побољшају квалитет пиву, али не и да повећају количину пороизводње. Како су тих година трмбаски извори слабили, а јака конкуренција из Београда и Јагодине приморала закупце да 1890. године раскину закуп, Фабрика пива је престала са радом. Постројења су продата Михаилу Косовљанину за 300.000 динара, власнику пиваре из Јагодине, који их је пренео у Јагодину. Зграда у којој је радила Пивара, била је заступништво Јагодинске пиваре, а цео тај крај је назван Пивара, како се и данас зове.

Крагујевац је у другој половини 19. века велики административни, војни, просветно-културни и привредни центар и један од највећих оплитичких и духовних центара у Србији. Крагујевачки пијац био је један од најјачих у земљи.

Упоредо са привредним и трговачким јачањем, град добија нове кфанае и гостионице, хотеле, које су се по удобности могле мерити са најмодернијим објектима ондашње Србије.

Власници угоститељских радњи снабдевали су се ракијом на крагујевачкој пијаци, пивом у Фабрици пива коју је Никола Месаровић држао на Пиварском брду, а доцинје, када је ова Пивара престала са радом, увозили су га из Београда и Јагодине. Вино су куповали код 3-4 фирме које су овај артикал доносиле са стране пошто околина није могла задовољити његове потребе. Насупрот повећању градског становништва, пре свега радника у индустрији са ниским животним стандардом, расте број малих локала, бифеа, народних кујни (ашчиница) чији су посетиоци углавном они са мањим примањима.

Велики проценат градског живља, живео је једноличним, монотоним варошким животом зго чега су кафане постале једина разонода. Радници Војнотехничког завода и општински и срески службеници, трговци и занатлије, свраћали су радо у кафану где су се за пиће задуживали сваког месеца велики проценат својих плата. Кафане су добиле врло рано и своје вечите сталне госте и доколичаре кои су од раних јутарњих часова заузимали места као „кибиц-мајстори“ или да се уз карте и пиће наслађују најновијим чаршијским вестима. Кафана је служила и као место за безбрижне састанке, где су се окупљали песници, глумци, књижевници, сликари и други познати Крагујевчани. Ипак, у кафанама је највише било трговаца, занатлија и чиновника јер се ту по правилу закључивао сваки важнији посао, а у њима се вршила купивна и продаја, ортачило се и разорачивало, закључивала кумства, бракови, пријатељства, писале се молбе, тужбе и жалбе властима.

Кафане старог Крагујевца,
Бориша Радовановић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар