Прве кафане – кафана „Код Јелена“ – део први

Крагујевац и после премештања престонице није изгубио политички значај јере је у њему заседао српски парламент и био

Крагујевац и после премештања престонице није изгубио политички значај јере је у њему заседао српски парламент и био је поприште различитих политичких идеја које су налазиле природно тло међу становинштвом овог града. Тако се на Петровској скупштини 1848. године појављују прве лебералне идеје у Србији, а на Малогоспођинској 1859. године захтеви за промену устава и за слободу штампе као и преуређење просветних институција. Измене турског устава извршене су две године каснје, на Преображенској скупштини (1861), док је на Михољској скупштини о Духовима 1869. године донет „Намеснички устав“, а на законодавној 1870. годидне читав сет системских закона којима је постављено унутрашње уређење Кнежевине Србије. Значајне су скупштине из 1876. када је одлучено да се помогне устанак у Херцеговини и ступи у рат са Турском и она из 1878. године када је Јован Ристић, Крагујевчанин, саопштио одлуке Берлинског конгреса о признавању независности Србији од стране великих сила. Мада је по броју становинка заостајао за великим градовима, Крагујевац није заостајао за светом у кафанама и у боемштини. Ако је седиште боемије у Паризу био Монмартр или у Њујорку Гринич Вилиџ, у Београду Скадарлија, у Крагујевцу је то била улица која је од Старог начелства водила ка Карађорђевој улици и Београдском друму (данас део Краља Петра и Милоја Павловића). У њој су биле смештене прве варошке кафане, у модерном смислу, које су насталае у периоду од 1859. до 1880. године, када је Крагујевац почео убрзано да се шири и да поприма обрисе града.

Када је Милан М. Милићеви 1876. боравио у Крагујевцу, забележио је: „Крагујевац је главна и окружна варош, на Лепеници, у врлло питомом и склонитом басену међу косама од Црнога Врха и од Рудника, око 5 сата на северозапад од Јагодине….“

Он је забележио да су у њему смештене „окружне власти: суди начелништво; окружни прота. Ту седе начелници срезова крагујевачког и гружанског; ту је команда крагујевачке бригаде и управа техничких војних завода. Од школа, ту је гимназија ас 7 разреда, са 13 наставника, и 197 ученика. На плату наставника ове гимназије издато је за 1874. годину 29.185 динара и 25 пара динарских; учитељска школа са три разреда, 12 наставника и 62 питомца. На плату њених наставника издато је 17.743 динара и 15 пара. Основна мушка школа с четири разреда, 6 наставника и 292 ученика. Основна женска школа с четири разреда, 4 учитељке, и 174 ученице. Има још штедионица, пошта и телеграф. У Крагујевцу је трговина незнатна. Тамо се купују само домаћи производи, а највише храна за извоз ии за утрошак у другим местима Србије.

Крагујевац је, захваљујући Тополивници, имао знатан број радника тако да се по структури умногоме разликовао од других градова у Србији. Један део тих радника били су странци. У Крагујевцу је од 1873. године боравио и Светозар Марковић где је покренуо лист „Јавност“. У фебруару 1874. године у Крагујевцу избија у Учитељској школи побуна да би две године касније (1876) избиле и прве радничке демонстрације у Србији познате у историји под именом „Црвени барјак“. Све то имало је одјека тако да су Немци Ф. Хелвалд и Л. Ц. Бек, који су посетили Крагујевац 1877. забележили: „Оно што је у Русији Москва то је у Србији Крагујевац, главни град народа. Углед тог места није у дугој историјској прошлости, како је то случај са старим царским градом, већ је он постао значајан у недавно доба, које је карактеристика српске слободе.“

Због већег кретања становништва из околних села у град и снажног демографског развоја настају читави нови крајеви, око прилазаних путева. Један од најстаријих је „староварошки“ крај или кварт, настао око друма за Београд и улица које су се ту стицале. Управо у тим улицама ницале су нове кафане општинске. Зхаваљујући сачуваној документацији са судског процеса тридесеторици организатора демонстрација 1876. године, у могућности смо да нешто више кажемо о настанку првих модерних кафана у Крагујевцу. Једна од тих кафана настала је поред зграде Крагујевачке општине, која се налазила на месту данашњег Ватрогасног дома. Кафана је добила име „Код Јелена„.

Ту на парној страни улице која од „Крста“ води ка Београдском друму, поред „општинске куће“, окренута лицем Окружном суду, радила је кафана чија клијентела је била ранородна. Ову кафану су поред трговаца и занатлија, највише посећивали општински чиновници, судије и адвокати. У госте ове кафане убрајали су се и професори Крагујевачке гимназије и Занатлијске школе. Зна се да је сате и сате за стоолм ове кафане, испијајући шрпицере, проводио, док је живео у Крагујевцу, Ђура Јакшић са својим пријатељима.

Налазећи се у близини најживље пословне зоне и Суда, где су се стицале улице које су у дугом низу имале занатске радње и дућане, кафана је врло брзо постала стално место окупљања занатлија и трговаца. Кафану је 1876. године држао у закуп Шандор Поповић.

На основу испита сведока учесника демонстрација радника 1876. године, које су у историји познате под именом „Црвени барјак“ види се да је кафана била место где су организоване игранке и забаве. Тако музичар (бандист) Павле Петровић, који је у овој кафани заједно са својим орекстром увесељавао госте, каже да су у њој оргаизоване и забаве. Други један радник ВТЗ-а дајући изјаву (Живко Стевановић), каже да је уочи избора „целе оне ноћи био на игранци „Код Јелена“. Била је то једна од ретких кафана у Крагујевцу, које су радиле ноћу.“

Хроничари тога доба су забележили много анегдота везаних за нашег великог песника лиричара Ђуру Јакшића. Док је боравио у Крагујевцу, често је седео са адвокатом Алемпијем Савићем у кафани „Код Јелена“. Једне јулске вечери за столом ове кафане, у тренутку песничке инспирације, Ђура је испевао једну кратку песму, која се често после цитирала у друштву, када се поведе реч о Ђури и кафани. Ова кратка песма гласи:

И још једна чаша,

и још једна сека,

П` онда збого крчмо,

Збогом занавека!

Вероватно су то били дани када се код овог великог песника и боема будила жеља да напусти такав живот и посвети се породици. Вероватно је на то утицала и материјална оскудица и несхватања средине. И пријатељи су му саветовали да се „мане“ бурног живота и да се повуче.

Многи гости који су тих година долазили у Крагујевац или у општину каквим послом, навраћали су у ову кафану. Гости ове кафане били су и председници општине Крагујевачке.

Када је ова кафана престала да ради, нисмо могли утврдити. У периоду између два рата она се не помиње.

Први део…

Кафане старог Крагуејвца
Бориша Радовановић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар