Прве кафане – кафана Талпара

Кафана "Талпара" налазила се на месту данашње зграде "Трезора" (бивши СДК) у Главној улици

Кафана „Талпара“ налазила се на месту данашње зграде „Трезора“ (бивши СДК) у Главној улици. Казивања о овој кафани и легенде о њој трају до данас. Иако је порушена у време пред Дргуи светски рат, њен траг је тако дубок у историји вароши да се с правом може рећи да је то била својеврсна друштвена и културна институција грађанске класе, у којој су биле смештене културне установе и из које је иницирано много важних догађаја у прошлости. Отуда се ње увек сећамо са особним пијететом.

Кафана је добила име по талпама од којих је била првобитно изграђена. Кафана се под овим именом први пут помиње у време радничких демонстрација „Црвени барјак“ 1876. године, као значајан топоним у вароши, што значи да је старија читаву деценију, а можда и више.

Кафана се налазила на веома доброј локацији, преко пута Нове цркве у близини Гимназије и Позоришта због чега је врло рано постала „збориште“ варошке интелектуалне елите. У њу су радо свраћали: глумци, професори, адвокати, трговци, занатлије и други варошки позери.

На ретким сачуваним фотографијама из 19. века види се да је сала у којој је радила кафана била веома пространа, због чега је била подесна и за организовање забава и игранки. Била је то ониска, приземна кућа, смештена у најпрометнијем делу вароши.

Настала у оно бурно време када је Крагујевац добио Тополивницу и у њега се досељавало све више и више људи, а град се почео урбанистички ширити, кафана је постала идеално место окупљања старих житеља Крагујевца. То су они гости за које у кафанском жаргону кажемо да су „стални“, „незаменљиви“, „вечити“. Њих има свака старија кафана. Они представљају најбољу препоруку за угоститеља.

У време када је Крагујевац добијао обрисе града, кафана „Талпара“ била је знатно мања, због чега је неколико  пута довођена „на нов план“ – проширивана. Врло рано избила је ова кафана на леп глас и постала центар „боемског и веселог“ Крагујевца. Кафана је 80-их година 19. века потпуно реновирана и проширена када је држао познати крагујевачки угоститељ Димитрије Мита Мијалковић. Он је 1894. године отворио у овој кафани „кујну„. У огласу стоји да се од 01. априла 1894. године у овој кафани могу добити „фришки ћевапчићи, сочне ћулбастије, као и за доручак фриишког гулаша и то по најумеренијим ценама„.

Кафана је одувек добро радила. Половина столова била је увек заузета за сталне, „вечите“ госте. У њу су највише свраћали посетиоци Нове цркве, на јутарњу ракију или кафу, глумци на чокањчић „меке“, професори Гимназије да се поткрепе, занатлије на богат мезетлук, трговци ради склапања каквог посла, чланови певачког друштва „Шумадија“ јер су у њој имали своје просторије. У кафани је било тешко наћи слободно место. У њу се врло често свраћли и докони варошани, а понекад и ђаци старијих разреда Гимназије и Војнозанатлијске школе и многи који су каквим послом долазили у варош. Нарочито добро ова кафана радила је недељом и празником, јер су у њу Крагујевчани свраћали после дугих шетњи на криглу пива. Када је прорадила „кујна“ мало ко је могао одолети мирису фришких ћевапчића.

Кафану није мимоишао ни страначки живот који је Србију запљуснуо крајем 80-их година 19. века. Просторије кафане послужиле су да се у њој оснивају одбори политичких странака, разних друштава и организација, које ће одиграти велику улогу у историји Крагујевца. Кафана је постала место где ће се одржавати страначки скупови, држати говори и креирати културни живот.

Почетком 20. века кафана „Талпара“ бележи најлепше странице своје историје. Из једног огласа из 1932. године дознајемо да је кафана носила и назив „Пивница Талпара“ и да свако вече „концертрира музика“ у њој. Пивница је била снабдевена добрим пићем, првокласном и хигијенски уређеном кухињом. Цене су биле солидне.

У Крагујевцу је у овој кафани основано и певачко друштво „Шумадија“ 08. новембра 1881. године.

Оснивач и први хоровођа „Шумадије“ био је Фридрих Хофман, Немац, мајстор у Војнотехничком заводу. Основано са циљем да окупља фабричке раднике и мајсторе „способне за песму“, певачко друштво „Шумадија“ је у вароши важило за грађанско певачко друштво јер су му на чедлу стајале најугледније личности Крагујевца: трговци, адвокати, професори и инжењери.

Просторије друштва налазиле су се у кафани „Талпара“, а број чланова кретао се од 28 до 40 људи. Хор овог друштва је носилац репродуктивне уметности, а реноме му је убрзо прешао локалне границе. На многим концертима које је приређивало друштво, хор је изводио дела Мокрањца, Маринковића, Јозефа Цеа, Бајића, Станковића и других наших композитора. Химна ове дружине била је песма „Ми и данас остадосмо живи“, којом је певачко друштво „Шумадија“ из Крагујевца отварало све своје концерте.

Сви чланови друштва – певачи, пролазили су кроз школу певања и приправнички курс. Тек после успешно завршеног певачког курса прелазили су у сталне чланове и распоређивани су у хор.

Друштво је врло често одржавало концерте и ван Крагујевца, а чланови овог певачког друштва били су домаћини многим другим друштвима која су тих година гостовала у вароши: „Београдском певачком друштву“, Певачком друштву „Обилић“, Певачком друштву „Војислав“ и другим.

Током своје дуге и занимљиве историје друштво је неколико пута прекидало рад, да би се његов живот пред почетак Другог светског рата потпуно угасио.

„Кафане старог Крагујевца“
Бориша Радовановић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар