Путеви

Ново буђење у новом кревету. Нови кревет, нови град, нова држава. Стара мелодија аларма буди и нека стара,

Није да нам је баш све јасно. Није. Искрено није нам јасно мада и не осећамо потребу да нам објашњавају. Ни да објашњавамо никоме. Да нас неко пита зашто смо такви какви јесмо, не бисмо умели да објаснимо. Генерално, ми никада ништа ни не објашњавамо. Ни другима, а ни себи самима. До других нам ионако није, а себи одговарамо баш овакви какви јесмо. И шта ту има да се објашњава?

Знамо само да се полако али сигурно мењамо. Такорећи сазревамо. Свако од нас гради сопствени план и ради по њему док му могућности дозвољавају да се истог држи. Оног тренутка када се истом плану препречи каква планина или провалија нађе се и неки заобилазни пут за који у почетку мислимо да ће нас довести до истог одредишта. Али као што обично бива са свим заобилазницама које изискују више времена од планираног, крајње одредиште буде готово увек другачије. Разумете већ. Некога сретнете, некога питате за правац, с неким прозборите о времену а с неким некако и започнете флертовање. Тек онако успут. Да прекратите време и убијете досаду. Онда негде свратите, можда негде и преспавате, али готово увек на зацртани циљ стижете са неким новим теретом. Тек онако покупљеним успут, понекад и несвесно. Сад замислите да се све ово не догађа. Не можете. Зато што смо сви ово већ за живота барем једном преживели. Зато вам то делује тако познато.

Добар је осећај осећати се посебним, другачијим. Осећати се као особа која некоме нешто значи. Лепо је мислити лепо о себи. Док сте ту и док вас сви ти људи које срећете и са којима разговарате онако успут тапшу по рамену и подржавају у вашем циљу. Наравно, док сте ту, близу. До нове заобилазнице. Е, а онда нови сусрети, нови необавезни разговори, нова флертовања. Можда и нека потпуно нова зацртана одредишта. За старе ће се наћи изговори. Или се нема времена или сте у ромингу. Тек понекад када видите неку стару фотографију која се ето скрила у неком фолдеру телефона позваћете. Ако је још увек исти број можда вам и одговоре на позив. А можда само стигне порука: “Позваћу те касније, не могу сада да се јавим”. Заправо, изгледа да су се циљеви и на другој страни променили. А циљеви оправдавају средства. Сами сте се држали те пароле, па с тога немате право да се сада љутите.

Ново буђење у новом кревету. Нови кревет, нови град, нова држава. Стара мелодија аларма буди и нека стара, готово изгубљена сећања. Док се у кухињи чека да проври вода за кафу, гледате неке старе фотографије из неком загубљеног фолдера. Нисте отишли да оперете зубе. Касније ћете, иако знате да ћете каснити. Размишљате да притиснете сенд. Последњи пут када сте притиснули није добро испало. Да ли ће одговорити? Има ли сврхе, уопште? Да ли је сада право време? Колико је сати тамо сад? Размишљање прекида противпожарни аларм. Заборавили сте лонче на рингли. Истрчавате напоље као и цели спрат под пљуском уграђених прскалица и схватате да сте први пут изашли из куће а да нисте опрали зубе. У свом том метежу некако случајно сте притиснули “сенд”, а добили сте одговор којем сте се и надали. Нови комшија вам говори нешто док га ви и не чујете. Само му се осмехујете.

Аутор: dejandimitrijevicblog

Уредник: Александар Ђорђевић

Оставите коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.