Самоубица у житу

Остао си сам. То и није толико лоше. Мислим да преувеличаваш своје патње. Све ће то проћи. Са

Остао си сам. То и није толико лоше. Мислим да преувеличаваш своје патње. Све ће то проћи. Са неким стварима се живи, не мора увек по дифолту да се одустане од живота и одлучи за такав потез.

Шта ти је? Ваљда разумеш да је зима сама по себи депресивно доба. Није ти ово први пут да се шеташ шумом не да би уживао у истој, већ да би нашао одговарајуће дрво на којем ћеш завршити. Да. Та липа је заиста величанствена. Морам признати да је невероватно да тако доминира овом шумом багрема. Невероватно је да уопште је и никла и опстала ту све ове године међу туђом врстом. Подсећа ли те на нешто? Мене, да. Мене подсећа на тебе, и мислим да је она можда најбоље дрво на којем можеш окончати своје патње. Заиста. Само, знаш ли шта би било после. Милоје би је сигурно након тога посекао. А заиста би било штета да ње више нема. Како би сутра неко други нашао себи ово исто дрво.
Погледај. Овде је урезано неко име. Милан.

Тешко се разазнаје јер је урезано јако давно док је кора била још савршено глатка. Али, ту је. Неки Милан је некада давно нашао за сходно да на овој кори остави слова свога имена користећи неки мали ножић или сличан предмет. Ништа посебно. Осим ако тај исти Милан није ту исту липу и посадио у срцу ове багремове шуме. Шта мислиш? Зашто би то урадио? Разлога може бити хиљаду, а ми сада можемо само нагађати. Али ионако немамо шта паметније радити. Рецимо да је Милан био сам. Самоћа заиста уме да убије. Да се разумемо, ти што ти кажу да то није ништа су апсолутни идиоти. То је итекако нешто, и то нешто велико чим ти стојиш овде и говориш са мном, твојим имагинарним пријатељем. То обично бива онда када изгубиш све пријатеље.

По одбрамбеним механизмом ти си направио мене. И мислим да нисам баш толико лош испао. Сакупио си делиће особина својих некадашњих пријатеља које си имао, додао понешто од имагинарних јунака својих омиљених писаца, зачинио мало филмом, мало стрипом и ево ме. Сад те подсећам на Тајлера, али ти и даље желиш бити Холден Колфилд. Само што је Холден ловио децу у житу спашавајући их пада са литице, а не стајао над литицом припремајући се за скок.

Разумеш ли ме? Ја тебе разумем. Праг бола који ти можеш издржати је мањи од оног који би ја могао поднети. А и стално додавање терета на леђима неминовно доводи до посрнућа. Колена су ти дуго клецала али се нико није нашао да ти скине део тог терета. Сада си овде ношен мишљу о самоубитству као последњем великом кораку свога живота. Погрешно! Мислиш да ћеш себе поштедети бола? Хоћеш, али само на кратко. Бол који остаје након твог одласка се мултиплицира. Наравно да ти више нећеш бити у стању да исти осетиш али свакако не требаш бити толико себичан да тај исти бол нанесеш другима. Нарочито због тога што ти исти познајеш. Знаш колико окрутан може бити.

У праву сам. Наравно да сам у праву. Драго ми је што то и сам увиђаш. За почетак извади један младар ове липе, ево баш тај на којем управо стојиш. Знаш, дрво испод дрвета не може расти, просто нема шансе, али ти га можеш посадити негде где ће исто имати шансу. Исто тако и ти можда требаш потражити неко ново жито у којем би ловио. А што се младе липе тиче… Ко зна? Можда једног дана и издоминира неком другом шумом. И ко зна? Можда и ти будеш ту да дочекаш и тај хлад.

Аутор: dejandimitrijevicblog

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Самоубица у житу

Оставите коментар