Школа, киша и избори

Тог јутра сам устао рано. Требало је у 6 сати бити испред оронуле полусрушене зграде и отворити бирачко

Тог јутра сам устао рано. Требало је у 6 сати бити испред оронуле полусрушене зграде и отворити бирачко место 98-Вињиште, основна школа. Иначе та школа има само једну учионицу у којој истовремено наставу похађа четири разреда са једним учитељем. Рекли су ми да има укупно шест малишана данас. Ја сада већ давне 89-те када сам пошао у први разред сам имао толико другова само у свом разреду, иако смо наставу и тад пратили са остала три разреда у истој учионици. Сада, већ покојни, учитељ Милета Ђорђевић је се заиста трудио да свакога од нас што боље припреми за предстојећи пети разред који би касније похађали у грошничкој школи. Три разреда би нешто преписивали или писали саставе док би једном држао предавање. Тако сам већ у првом разреду након што би преписао или написао задато могао да слушам предавања из познавања природе или познавања друштва о настанку планета, кружењу материје или историје Србије у којима сам заиста уживао. Касније, када сам размишљао о себи, схватио сам да је управо та настава утицала на мене да моја интересовања остану цели живот онаква каква су била и тада – спознати свет око себе.

Свет је се мењао, али не и ја са њим. То дугујем своме учитељу. Био сам му последња генерација. Учио је и мога оца и мене. Купили смо му наруквицу за одлазак у пензију. Нас двадесет петоро је скупило новац и купило неку танку наруквицу јер нисмо имали новац за сат. Био је рат, инфлација, немаштина и то смо једва некако скупили. А њему је било жао. Плакао је. Волео је Вињиште. Имао је чак и стан у склопу школе, две собе и купатило – “школски стан”, у којем је провео цео живот. Било је то неко друго време. Учитељи су се поштовали, а искрено није свако ни могао постати учитељ. Милета је цео свој живот подарио Вињиштанцима.

Онда је отишао у пензију. Вињиштанци, исти они које је извео на пут, и они чију је децу извео на пут су неким гласањем и петицијом му тај стан и одузели. Говорили су да је то школски стан и да он као пензионер више нема шта тражити у њему. Отишао је, недуго затим и умро. Дошли су други учитељи и исти се нису знали снаћи у том систему истовремене наставе четири разреда. Деца која су одлазила из Вињишта у Грошницу више нису паметнија од својих вршњака из Грошнице, већ далеко назаднија. Родитељи су кренули уписивати децу директно у Грошницу од првог разреда а школа у Вињиштима је некако кренула умирати.

Прошле године јој је се кров скроз урушио. Група мештана је некако то преправила постављајући нов цреп али сем тога све је исто као оног првог септембра давне 89-е када сам први пут ушао у њу. Иста табла, исти под, исте столице, исте клупе. Неки борови и руже су се посушили, док су пар њих остали ту још увек упркос свему. Сада међу оним набацаним старим црепу и шуту на дечјем игралишту испред школе има више змија него деце у селу. Раније су деца упркос томе што не иду у ту школу долазила лети да се играју. Данас сем тих шесторо малишана, осим на дан избора, нико не посечује то игралиште. Долазе понекад неки наркомани који се окупљају у сада већ руинираном учитељском дому. У њему сем пар попадалих захвалница и диплома са зидова можете наћи само опушке и чепове пива. Намештај су разнели. Остао је онај мали неисправни искрин телевизор на оној поломљеној комоди, али сем тога ништа. Кажу: “Реновираће!”. Питам: “Коме?” Деце нема, а време када је нешто такво имало смисла је већ давно иза нас. Пуцкета пећ коју је Велинка заложила исто као пре 20 година. Велинка је и тада радила као спремачица у школи. Не знам да ли је у пензији. Данас је овде испред неке странке, као посматрач. Драго ми је што је поново видим. Када би покисао на путу до школе она би тако наложила пећ и поставила ме на столицу поред исте да би остатак разреда отварао прозоре због врућине. “Знам да ти је вруће, али разболећеш се ако се не осушиш.”-говорила је. Данас опет пада киша. Готово сви смо данас моторизовани али дан је заиста некако хладан. Седим поред пеци и контролишем УВ лампом бираче.

-Више се не праве такве пећи. Слушај само како пуцкета. Још ова киша, ово тмурно време. Дође ти да заспиш. -говори један од мештана док велинка сипа угаљ из исте металне кофе као некад.

Подигао сам поглед и погледао људе око себе. Било нас је двадесетак. Већина је управо у овој школи први пут научила шта значи бити човек, ако је икада савладала то градиво. Нико се није понудио да је одмени. Нема везе. Она ће после отићи кад јој дође замена а тад ће се ватра угасити. После ћемо сами ложити. Играм се са УВ лампом и осветљавам сто испред себе. Читам имена урезана иглом шестара на истом. Драган, Ненад, Миша, Милан, Дејан… Да ли сам то ја урезао? Не сећам се, али знам да ниједан Дејан после мене није ишао у ову школу. Окренуо сам се око себе као злочинац који је управо схватио да је починио злочин уплашен да ли га је неко видео.

-Да ли би могао да погледам бирачки списак? Нешто ми је одједном пало на памет.

Био сам једини Дејан, а ово је био мој први илегални писани траг који сам оставио за собом. Питао сам се да ли би се он сачувао да овде време једноставно није стало.

dejandimitrijevicblog

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар