Сламка достојанства

Седим у ауту испред Драгстора. Чекам да отац обави још једну скромну набавку намирница. Нисам пошао да му

Седим у ауту испред Драгстора. Чекам да отац обави још једну скромну набавку намирница. Нисам пошао да му помогнем јер сам прехлађен и мислим да имам повишену температуру. Чекајући тако посматрао сам једну малу групу Рома, баш ту испред нашег аута. Две девојцице са тршавом, смеђом косом трчкарале су босе по бетону. Биле су веселе иако ништа на њима није могло да ти измами осмех. Косица им је била видно масна, одећа поцепана и упрљана, тела мршава, неухрањена. Али биле су деца, и то је ваљда објашњење за њихов оптимизам без покрића. Ех, срећа што деци мало треба да буду срећна.

Следећа прилика која ми је одвукла пажњу беше трећа девојчица која је седела на степеништу, на улазу у Драгстор. Имала је исти онај неуредан опис као и пређашње две девојчице. Оно што је имала другачије била је црна дуга права коса, пар година више, и дечја колица…
Наизглед је имала 4,5 година више од осталих, али на њеном лицу се оцртавала једна зрелија особа. Упркос томе, њено лице није било намрштено, нити осмех потиснут бригама о томе шта ће после појести или где ће вечерас спавати. На њеном лицу био је благи осмех задовољне особе. Нисам то могао назвати дечијим оптимизмом, јер је дете само на изглед била, као сто је нисам могао назвати задовољном, јер је и то само на изглед могла бити. Чинило ми се као да је одавно укротила дете у себи, али кад је закорачила у свет одраслих ипак је задржала ону дечију безбрижност.

Покуцао сам на прозор и девојцица је пришла. Дао сам јој новчаницу од 50 дин јер нисам имао много више од тога. Она се понизно захвалила и вратила на исто место. Невидевши шта сам претходно урадио, једна од оних малих девојцица је убрзо пришла и упитала ме је да јој дам који динар. Пре него сто сам ишта одговорио, она најстарија је скренула пажњу малој девојцици да сам ја већ дао. Потом је критичарским тоном рекла нешто на мени непознатом језику. Није деловало као псовка, већ као васпитна опомена. Задивило ме је да неко ко грца у немаштини ипак задржи обзирност и умереност. Ретко ко на њеном месту би био спреман да каже „хвала али ти си већ дао доста сламки, не брини за мене нећу се удавити“. Она је то рекла кроз лекцију свом детету.

Дошао је мој отац са две полупразне кесе и сео у ауто. Приметио је да сам црвен у лицу па ме је упитао да ли имам температуру, и да ли ми је хладно. Рекао сам да сам добро. Затим је из једне кесе извадио мало паковање наполитанки и послужио ме је. Кренули смо са паркинга а ја сам грицкакајући наполитанку још увек посматрао две девојцице које босе трче по бетону и трећу најстарију која седи на степеницама. Питао сам се да ли се икада оне разболе и да ли им тада неко да наполитанку…

Небојша Сретеновић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Сламка достојанства

Оставите коментар