Свирепа убиства набијањем на колац

Главни џелат, мајстор за набијање на колац, награђиван је према времену колико му је живео осуђеник

Биле су још свеже ране и гробови поморених Срба који су страдали у после пропасти Првог српског устанка у јесен 1813. године, а само годину дана касније – букнула је нова буна – овога пута Хаџи-Проданова, у манастиру Трнава код Чачка. Она је врло брзо захватила крајеве Чачанске, Крагујевачке и Јагодинске нахије. Успели су напори Турака да је угуше у месту избијања, али буна је најдуже тињала у Крагујевачкој нахији јер су јој пришли виђени борци из Првог српског устанка, као што су Сима Милосављевић Паштрмац и Тома Вучић Перишић.

Буна је почела у јесен, кад јој време није, јер шуме су већ губиле лишће, тешко је било крити се, а долазила је и сноговита зима. Војвога Милош, који је био старешина Рудничке и Чачанске нахије, био је против војевања. Одмах је поручио војводи Продану Глигоријевићу, Хаџи-Продану, да се мане „ћорава посла“ и не навлачи погибељ на народ, да он и друге вође беже и крију се где знаду и могу, док ће се он трудити код Турака да ублажи, колико може, овај „дрски чин“ који је узнмирио Турке. Чак се и на Порти расправљало о овој буни у Србији, па је било и ставова: „Та раја (мисли се на Србе) мора помрети јер се често буни!“.

Као турски поданик и Милош Обреновић је морао да крене у гушење буне и хватање бунџија. Окрутно гушење вршио је и Шимшир паша, уз помоћ крџалија. Савременици који су остављали записе о зими између 1814. и 1815. године бележе да су пашини људи били свирепији и од самих дахија. Заробљенике које нису одмах посекли водили су у Београд и била име је намењена страшна судбина – набијање на колац. Похватане бунџије из Груже и околине Крагујевца доводили су у Крагујевац, такође са истим циљем. Доведено је 86 бунџија, а на колац је набијено тридесетак.

Шта се стварно догодило 16. септембра 1814. године у манастиру Трнава није баш јасно. Кажу да су ту навратили неки Турци порезници са пуним бисагама дуката од сакупљеног пореза и дација и да је то било пресудно да они буду побијени. Ко је први дошао на „идеју“ да побије Турке и да ли је размишљао шта ће се даље дешавати – остаће, вероватно, заувек тајна. Тек, вођа буне Хаџи-Продан успео је да умакне Турцима и да преживи буну, док су игуман манастира Трнава Пајсије и ђакон Авакум уморени набијањем на колац, као још двадесетак Срба.

Позната је прича о ђакону Авакуму, коме су нудили да промени веру и пређе у мухамеданце, па да му поштеде млади живот, чак га је и мајка молила и говорила да ће му Бог опростити, али он није хтео ни да чује, већ је носио колац на који ће бити набијен.

Турци су примењивали језиву казну набијање живих људи на колац и вевероватно је колико су уживали приликом извршења таквих казни. Иначе, кажњенике су сврставали у више категорија: тако су оонога кога су ценили као непријатеља секли јатаганом, у једном замаху по врату, оне који би им одрекли послушност давили су свиленим гајтанима, а оне који би се дрзнули да им се отворено супротстављају и угрожавају њихову владавину кажњавали су најстравичније – набијањем на колац. Да ли под утицајем хришћанске вере или да се не би њихови сатрапи „замарали“, жртва је сама морала да носи колац на који ће бити набијена, слично као Исус свој крст на коме је разапет.

Питер Манди у свом путопису по Европи и Азији, издатом у Кембриџу, описује набијање на колац кажњеника. Иначе, он је прокрстарио Балканским полуострвом путујући од Цариграда за Лондон.

„Један дебео колац, заоштрен и дугачак, забије се осуђенику у задњицу и пробија кроз цело тело, док не изађе између главе и рамена. Кривац се најпре стави потрбушке на земљу, па му се затим ужетима вежу ноге, свака за себе, које држе џелати и вуку устрану, да их рашире. Један или двојица дргуих му клече на леђима и не даду му да се отима док други, на супротном крају, маљем набија колац у његово тело. Затим усправе колац и углаве у припремљену рупу и оставе тело на њему да стоји најмање три дана. Осуђеник је још жив и обично живи осам до десет сати, а некад и дуже. Ја сам лично био присутан једном таквом извршењу казне. Чуо сам ударце маља и страшну дреку мученог јадника, али кад је колац прошао кроз његово тело, он је престао да кука, иако је живео још неколико сати после тога. Нисам могао од народа да приђем ближе, да га видим пре него што је колац усправљен“, забележио је Манди.

Главни џелат, мајстор за набијање на колац, награђиван је према времену колико му је живео осуђеник. Морао је да пази да му не поцепа сасвим дроб (црева), да би живео дуже и умирао у већим мукама. Набијене на колац посебно је мучила жеђ, а нико није смео да им дотури ни кап воде. Неки јадници су чашћавали џелата да врх коца намаже лојем да би лакше клизио. Још живи псовали би Турцима и миша и дувару. Тада је настала изрека: „Псује ко Влах на коцу“.

Коље је било од било ког дрвета, око два и по метра дугачко и петнаестак центиметара дебело. У народним песмама помиње се и „гвоздено коље“, али то је било обично коље чији је врх био обложен гвожђем или плехом.

Замислите само ову слику: са једне и друге стране чаршије, код данашњег Крста, редови углављеног коља и на њима живи људи набијени! Вапију за водом, сви пролазе и нико не сме да им приђе и да гутљај воде, а гладни пси луталице слободно скакућу око њихових ногу и још живе људе глођу. А турски чувари све мирно посматрају.

Текст: Александар Бабић
Извор: крагујевачке.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар