Тихи одлазак Дулета Пацова – пише Зоран Мишић

Још онда је „признао” да га је овај град надрастао и да му се више не свиђа: „Све

Живот и није био стварност

Пише: Зоран Мишић, Фотографије: Предраг Михајловић Циле

Почетком године град је остао сиромашнији за једног од најпрепознатљивијих суграђана – Душана Томића, алијас Дулета Пацова, човека који је у оно време (мало)грађанског социјалног и социјалистичког мира био персона са оне стране друштвене маргине, део чаршијске урбане духовне баштине и инспирација бројним уметницима за дела која су настала по њему и о њему

Пре месец дана „отишао” је тихо, као што је и живео. Ионако није био видљив за оне чији су животи социјално и грађански били уређени и сређени, у оно или ово доба. Могли су они данима да седе поред њега и да га не уоче, на његовом сталном, „радном месту” за последњим столом, десно у „Балкану”. За оне друге, „оштријег ока” и пријемчивије за неку паралелну, „заумну”, али ништа мање важну и можда истинитију историју града, он је био култна личност седамдесетих и осамдесетих година, када је „Балкан” био „центар света”, а у њему столовао Душан Томић, свима познатији само као Дуле Пацов.

Да његова смрт не остане пропраћена само једним малим (тиме не мање вредним) посмртно срокованом поетском уратку Радована Шаренца, ко је био Дуле Пацов.

А Дуле је био… Жива суграђанска знаменитост Крагујевца. У правом смислу те речи урбана легенда. Данас би то нека менацерска куловчина назвала брендом. Али, он сам није волео да се кити „култним перјем”.

– Нисам ја неки саобраћајни знак или Теразијска чесма, порицао је Дуле Пацов своју чаршијску славу у интервјуу који је пре десетак година дао у ондашњим „КГ новинама”.

Памтио бројеве к’о од шале

Још онда је „признао” да га је овај град надрастао и да му се више не свиђа: „Све мутњак, тамњак мутно”, завапио је он у наслову текста својим препознатљивим речником, додавши да је садашњи Крагујевац „некако тежак” и превелики.

„Ја нисам човек. Ја сам ништа. Постоји само Бог, а човек је оптичка варка”, цитирао је Жан-Пол Сартра Јован Бирилов у књизи о Дулету Пацову коју су деведесетих година објавили он и фотограф Предраг Циле Михајловић. У случају Дулетовог живота тако је и било.

Душан Томић, од оца Јована, рођен је 9. августа 1943. године, са пребивалиштем у Улици Ђуре Ђаковића 7/3, подаци су који се могу видети из његове личне карте издате 1975. године, објављене такођеу Цилетовој књизи. Душан Томић можда за Крагујевчане, или оне који су волели да се тако називају, био је много више од регистарског или оног, другог, личног броја. Био је знак једног времена.

Дуле Пацов је био нека врста огледала наших живота, чаршијске „црне кутије”, каже Предраг Михајловић Циле, који је са њим друговао од почетка седамдесетих.

Кале Глигоријевић и Зоран Петровић Дулету су снимали филмове, сликари Кепа Јелисијевић и Мишко Самарцић радили његове портрете, вајар Никола Богдановић извајао бисту, и сам Циле му је посветио књигу уметничких фотографија…

По Цилету, Дуле Пацов је имао два дела живота. Први је онај у којем је био само Душан Томић.

– Сам податак да је он ипак успео да заврши некакву школу и да је био способан за војску, на други начин говори о њему и његовом менталном здрављу. Дуле је био феномен,невероватно је памтио бројеве, као нека верзија„кишног човека” овдашњег. У војсци је био топограф.

– Био је на југу Србије и цртао топографске карте. До краја живота у глави је држао „ситуацију са терена”, знао је сваку коту, сваку изохипсу и изобару… Мој покојни пријатељ Рики био је пореклом из тих крајева и једном приликом се са ниподаштавањем изразио о Дулету. Овај га је само питао: „Из којег си места тачно?”, а онда му је без грешке одговорио колико има од сеоске школе до његове куће. Сећао се сваког податка у метар, километар или сантиметар, од пре тридесет-четрдесет година када је војниковао, прича Циле. Знао је да Цилету у пару, без дигитрона, израчуна порез у Фотокино клубу или да га у купеу, путујући за Београд, изненади подацима попут „колики је збир” свих пруга СФРЈ са све слепим колосецима.

– Кад седнеш са њим и разговор крене, „отворе му се неке фијочице” и он однекуда почне да „сипа” податке и то све тачне. Наравно, његово тумачење и интерпретирање тих података било је легендарно, аутентично и непоновљиво, са смехом се присећа наш саговорник.

 

ИНВЕНТАР ГРАДСКЕ КАФАНЕ

Потезали рипчићи чак из Београда

Кафана његове младости био је „Дубровник”.

– Тада сам носио кравату, навијао за „Радиички” и пио „аер коњак”. А кравата модерна, штиркана, на ластиш. Донео сам је из војске. Е, „Балкан” је дошао касније. Да не заборавим и Дом омладине. Видиш, они су и тада имали изузетну драмску групу. Слушао сам све пробе, а никад нисам гледао ни једну представу.

Углавном, кад „прерастеш” Дом омладине, прелазиш у „Балкан”, који је од 1957. године постао градски ресторан. Као „Градска кавана” у Загребу или „Руски цар” у Београду. Прва моја екипа били су чланови Ликовног студија Дома омладине. Седео сам са Кепом Јелисијевићем, Мишком Самарцићем, Микијем Јанковићем, Леком Оташевићем и, наравно, Бором Хорватом. Он је био главни зачин и све нас је интелектуално затамњивао. После су стасали Миша Хрчак, покојни Спаса, Пуцке, Бане Мијовић, Спенсер, Срба, моја легендарна Снежа, онда и млађе генерације.

Кад сад размислим, боље је да нема таквих седељки. Не, не достају ми. Не, фале. Чак ћу да кажем да су то глупости.

А волео сам та дружења. Било ми је мило кад доћу згодне девојке, рипчићи чак из Београда, да ме виде и седе са мном. Сав сам се топио. Ако ћемо поштено, ја и сад седим тамо и чаврљам с конобарицама и неким бившим сталним гостима, говорио је у перо и нашој колегиници Дуле Пацов у октобру 2004. године.

Урадио државу за пензију

Други период његовог живота био је онај из „Балкана”. У то време пада и његово „пензионисање” или, како је сам Дуле причао, „измишљени конфликт са државом”.

Имао је старијег брата (као и две сестре) којије емигрирао у Америку. Нејасно је да ли га је „служба” мало „пропитивала” или „држала на оку” око тога, тек он је решио да направи „личну фрку око Америке”. Написао је писмо Американцима да је радио као топограф у војсци и да је вољан да им „ода” све важне „тајне и податке”. Убацио је писмо у сандуче америчке амбасаде па је отишао и пријавио се војним властима. Наравно, ухапсили су га на лицу места. Проведе Дуле у војном затвору, у подруму зграде у Немањиној улици у Београду, неколико дана, док његов „случај шпијунаже” не допадне руку неком од сувислијих војних тужилаца. Човеку је све одмах било јасно – да је у питању обична будалаштина. Он види је Дуле „замрко” тип и позове психијатре са ВМА, који (пр)оцене да је у питању болест „таква и таква” и отпусте га из војног затвора са дијагнозом. То ће се показати као срећна околност. Таква врста „бефела” добјена са ВМА никако није могла да се „побије” на нижим инстанцама,као што је крагујевачко „социјално”, па је добио статус пензионера. Док му је маћеха била жива,примао је половину очеве пензије, а после њене смрти 70 посто породичне.

– У то време у „Балкану” Бане Мијовић и Поп плате му лепињу са кајмаком или јајима, да се мало прехрани, и у том друштву роди се идеја да се његов „статус”, дијагностикован на ВМА, легализује. И издејствовали су му пензију, препричава Циле анегдоту која је позната чаршијанцима.

 

ЦИЛЕТОВА КЊИГА О ДУШАНУ ТОМИЋУ

Сусрео Сенеку, Анштајна и Андрића

Почетком деведесетих, баш у време распада Југосла-вије, Дуле Пацов је добио и књигу о себи. Реч је о збирци ауторских фотографија Предрага Михајловића Цилета (Дулетови ритуали: бријање, дочек поштара који доноси пензију, одласци за Београд…) које је текстуално пропратио нико други до Јован Ћирилов. Издавач дела „Живот није стварност” био је крагујевачки СКЦ (слуха за такав „пројекат” имао је Бранислав Ковачевић Цоле), а књига је, штампана у чувеном крањском „Горењском тиску”. Рецензенти књиге били су познати драмски писци Слободан Селенић и Ненад Прокић.

„Када сам једног дана од Слободана Лазаревића добио тридесет и шест фотографија Предрага Михајлковића Цилета, нисам лично познавао ни њега ни његов објекат – Душана Томића. А не познајем их ни данас када исписујем ове редове.

Фотографије су ми се већ на први поглед учиниле речитим. Имао сам утисак да све знам о том Душану, да знам његову судбину, његове тежње, његове слутње, чак и скривене мисли, да знам све битно о њему, а ништа споредно.

Била ми је од првог тренутка дата слобода да на празним страницама, насупрот фотографија, испишем што год желим. Знао сам већ тада да ти фотоси подносе само нешто важно и кратко. А важно су могли исписати само они који су то умели боље, лепше и мудрије од мене. И тако сам направио сусрет Душана Томића и Сенеке, Душана Томића и Анштајна, Душана Томића и Иве Андрића. И чини ми се да су ти сусрети прави и да на њих имају права и Душан Томић и Предраг Михајловић.

Те речи заправо ништа не причају; оне су бит једног живота који још траје и стоје за све наше животе, какви год они били”, написао је Јован Ћирилов, на дан Светог Илије, 2. августа 1990. године.

„Ова књига је, пре свега, метафора помоћу које Михајловић и Ћирилов говоре да ово није само један могући, дугачији, поглед у виђено, него је и дугачије живљење и мишљење, другачије постојање и „другде”. Њихово другде, нема ничега заједничког са нејасним романтичарским „другде”: то је егзистенцијално другде које човек самом себи даје”, нотирали су рецензенти књиге Слободан Селенић и Ненад Прокић.

 

НАЈВЕЋА ЉУБАБ ДУЛЕТА ПАЦОВА

Живот пре и после Снеже

Снежа је била и остала највећа љубав Дулета Пацова.

– Била је мој слаткиш – „Соко Штарк”. Време делим на пре и после Снеже, говорио је он. А заљубио се у њу у четвртак, 23. септембра 1982. године. Третирао ју је „као комету”. Себе је сматрао маштовитом особом, али је тврдио да особу као што је била Снежа, нико, никада није  могао „ни да замисли”. Што би он сам рекао, „мистика”, се догодила, а где другде него у „Балкану”. Није знао да је тешко болесна. Нису се класично забављали. -Ја сам седео у „Балкану” а она, ако дође – дође, причао је Дуле.

У марту 1983. године је запросио, а она је прекинула све контакте и дошло је најтежих 113 дана за њега. Писао јој је, али му она није одговарала.

-После се појавила 16. јула 1983. године и провели смо најлепших месец дана у животу. Коначни крах био је у новембру исте године. Мислио сам да је за милијарду година нећу преболети. Осамдесет девете је умрла. Знаш, ја и даље десну столицу за нашим столом сматрам њеном. Кад ту неко седне, све мислим да јој је узурпирао место, откривао је Томић у интервјуу „КГ новинама” непреболне тајне свога срца. Када год је имао новца плаћао је такси да оде до њеног гроба у Петровцу „да је обиђе”.

Срце има своје разлоге које разум не може да схвати, рекао је Блез Паскал, а цитирао поводом Дулета Пацова лично Јован Ћирилов.

 

Изложба о Дулету и нама самима

Дуле је живео поред пруге, где је данас надвожњак, у згради за социјално становање.

– Био је прљави ходник и два стана лево и десно. Фотографије за књигу су настале у том простору. Када сам долазио код њега,
данима је пре тога ветрио стан, иначе га никада није проветравао, а пушио је. То није био дим, већ отров од дуванског дима. Такође није ни ложио на минус 20, јер је раније запалио сестрин стан, наставља Циле.

„Ништа није лепо из свих углова”, надовезао се на његову причу  Хорацијевом мисли Јован Ђирилов.

Дружио се са много људи. О свакоме је све знао. Генерације Крагујевчана „познавао” је у прсте. Али, дошло је ново доба, нови људи, нова места за изласке,друга врста живота…

Добио је гарсоњеру за социјалне случајеве у Ердоглији, коју је откупио. Дао је паре Гери и Ани да среде своју кућу, док су се они за узврат старали о њему. И старали су се. И како рече Андрићев цитат који је Ђирилов употребио у књизи о Дулету: „Смрт не чека никог одвећ дуго”, преминуо је у 69. години живота. Човек који је био инспирација бројним градским уметницима можда ће једнога дана „добити” и своју изложбу. Био би то омаж не само Дулету Пацову, суграђанину којег више нема, већ и помен нама и граду који је нестао. Можда је најбоље текст о њему завршити Анштајновом сентенцом који је Ћирилов такође цитирао у књизи о Дулету Пацову, а која гласи: „Никада не мислим на будућност. Она је у сваком случају за час ту”.

 

извор: КРАГУЈЕВАЧКЕ Четвртак, 9. фебруар 2012. Пише Зоран Мишић Фотографије Предраг Михајловић Циле

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

2 коментара на “Тихи одлазак Дулета Пацова – пише Зоран Мишић

Оставите коментар