Тиранину нож под грло

У четири године поред Милоша једног дана добра нисам видио

ОДГОВОРИХ ја кнезу Милошу на његово наваљивање:

– Да доводим жену да ти руку љуби, владика ниси, а на њу ништа трошио ниси. Па зашто да ти руку љуби? Ја сам заиста трошио на њу за себе а не за другог. А што оћеш да учиниш мобу на њу, властан си. Можеш. Но те молим, немој преда мном ову срамоту да ми чиниш. Него, кад наумиш, а ти онда мене опреми куд политиком на какав посао. Само да се ја ту не трефим. Па онда пошљи не четрдесет, но и четири стотине на моју жену, па нека је донде силују, твојом заповешћу, докле под њима и не цркне. Ја нећу марити, јер нећу очима гледати. Ако ли код мене то учиниш, заклињем ти се богом јединим, четворица су моји, па после, од мене шта ће бити, нека буде. А то ће се све твојој срамоти преписати, а не мојој.

И на ове речи он ућута. И архимандрит ућута. Ту су му два чибукчије, Мита и Јова, а Амиджа прапрња и сам не зна шта говори, баш као путо о лотру.

И тако га обријем и одем.

И до ова доба све што сам трпио, трпио. Но сад, на ове речи и ову срамоту, улио сам у главу да га на бријању закољем, пак ћу ја у парчета исечен бити. Веће се ни трпити ни подносити може. Што је тиран, тиран. И ту се пред богом и пред народом заклињем да сам у три ма таман да га закољем и веће бријач за клање изабрат стоји поред мене, најдебљи. И променим с којим бријем и наслоним на јагодицу. И таман да претиснем целом силом деснице да му гркљан пресечем, па одма се ум окрене на моју сладчајшу кћер Софију, једину, и на Христину, да ћеду и њих обадве, како и мене, испарчетати ножевима, мене мртвом за инат. И тако се одвратим.

И Милош ником другом нека не благодари што је још и данас жив, колико да благодари мојој Христини и Софији, дочи, да су му живот сохраниле. Но опет данас и волим што се није збило, што је судбина још благоизволила мене у страданије бацити, и више под старост моју да патим.

Један дан, ујутру, још нисам у конак отишао био, дође његов харамбаша Јован Ирић, који је после предаје за момка узет, да му зуб извадим. Тако, по обичају заната, рекнем му да добро уста отвори и да главом не трже, веће, како год ја узрадим, да трпи.

– Оћу – вели.

Посадим га на столицу. Он стење као нека жена слаба на порођају. Не сме никако да се пусти зуба да уфатим. Најпосле реко’ му:

– Кад си тако страшљив, а био си харамбаша, а ти устани и одлази. Нећу те толико молити.

Он позадуго поседи напољу. И ја у соби узо’ књигу читати. Опет викну:

– Оди, ако бога знаш! Вади душмана, трпићу.

Изиђем и реко’:

– Зини добро.

Он зиму и не даде добро зуб до корена уфатити. И у који пар ја стиско’, у тај пар он једном руком за моју и трже главом и сломи му се зуб.

Одатле устаде и оде, па се умотао, пуст, шалом около главе и вилице, па управ пред Милоша.

– Шта је то, море, Ирићу? Што си увијен?

– Ето, твој бербербаша сломи ми зуб.

– Брже, море, зов’те га.

Ту четворица оружани’ момака дотрчаше:

– Ајде брже, зове те Господар.

Дођем пред тирана. Сад он ћути, више од половине сата. Попреко гледа и звиждуће. Једва у неко доба обрну се к мене:

– А да ј…. оца твога, што ти Ирићу зуб сломи?

– Нисам му ја сломио, него он сам.

– Како он сам?

– Тако! Ја му велим да се сасвим мене преда и да трпи што год будем ја радио, а он не могаше да стисне, већ у који пар ја за зуб, у тај пар он мене за руку, главом на страну. Зуб се сломи. Шта ћу му ја сад! Да се пусти да му извадим корен, не да се.

На које он:

– Еј, пусти Уста-Амет, нема га под небом земље. Тај ти никад зуб сломити не уме. А овај пас нигде ништа не зна. И бријање његово! Брате, нема га у свету.

Ја опет реко’:

– А ти доведи Уста-Амета. А мене пут дај. Зашто ја и сам видим да ништа не знам.

– Божја вера, да оће доћи, дао би му сто гроша. Него је Турчин, мајку му ј…., неће да дође.

Већ видио ја и овде из какве дупље пчеле излазе. Ућути’. И он чита ми ту алкоран, с његовом спрдњом, још пола сата.

Једва ућути. И ја измиц’ натрашке, док му се изгуби’ с очију, па кући. Да ми се жена не плаши даље.

Мене је самом стид што ово пишем. Обаче морам. Јербо сам тешко огорчен од њега. И да је он свему свету добар, мене никад добар бити не може, нити ја штогод добро за њега рећи могу. Ма, рећи ће ми ко, а зашто? Баш зато зашто у четири године једног дана добра видио нисам. Све горе иза горег тиранства трпити сам морао.

ПИШТОЉЕМ У ПРСА

МИЛОШ рече:

– Па зашто му не сасу пиштољ у прси, оца му ј….! Е, браћо, бог и душа, да мене сломи зуб, тако би’ га убио, не би’ му се дао прекрстити.

Реко’ ја:

– Да је сав свет луд као ти, то би сви своје мајсторе само убијали. Друга посла не би имали.

Крај

Нићифор Нинковић,
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар