Уставобранитељски првак, велики демагог, гружански „сељак рушилачке нарави“, дуго година је био међу највернијим људима кнеза Милоша, да би касније био највећи противник Обреновића.
Угушио је Ђакову а умирио Милетину буну, које су биле усмерене против кнеза.
Од 1833. до 1834.године био је члан Суда народа србског, а од 1834. до 1835.године министар војних дела. Од 1835.године је живео у Београду а одатле пресудно утицао на одласке са власти кнеза Милоша (1839) и Михаила (1842), гушењем „Јованове буне“ (1839) и покретањем и предвођењем буне која је добила име по њему „Вучићева“ (1842).
Након смрти кнеза Милана Обреновића (1839) био је члан тзв. Првог намесништва, са Јевремом Обреновићем и Аврамом Петронијевићем.
Са скупштине у Крагујевцу 1843.године отишао у прогонство, а пет година касније на Петровској скупштини (1848), Крагујевац је био сведок тријумфа његове политичке демагогије, подржане оданим Гружанима. Његови посмртни остаци су положени у задужбинску цркву у гружанској Закути.
