ТОТАЛНИ ДИСКО

Стари Крагујевчани/калдрмаши памте да су некада људи слободнијег мишљења и понашања или лоши ђаци, из Прве крагујевачке гимназије,

Стари Крагујевчани/калдрмаши памте да су некада људи слободнијег мишљења и понашања или лоши ђаци, из Прве крагујевачке гимназије, бежали у Рачу и Баточину да би у тамошњим гимназијама, због нижих критеријума, много лакше завршавали школовање. Постоји и ондашњи виц да су Американац  и Француз при паду авиона у амазонској џунгли извукли, класично, дебљи крај и  били поједени, док су људождери прогледали кроз прсте, коме друго, него Србину, трећем путнику, Крагујевчанину, јер је,као и поглавицин син, завршио гимназију у Рачи. (Тја, ко је у Крагујевцу истрпео тортуру и ликове као Клићу, Перу Пацова, Агриколу, Терзу, Божу Кеца, сигурно је имао више него челичне живце и бескрајну  вољу и неке додатне последице. Свим Рачанцима,зато што су  онда трпели наше марифетлуке, неизмерно хвала)! Прве две гимназије  су биле познате као Оксфорд и Кембриџ, а неки су, богами,стизали још даље, до треће, Сорбоне у Тополи. Ту смо,у другом разреду заглавили покојни Ратобор, Славиша и ја. Као Индијанци. Трио фантастикус. Таман за покер, само нам  је фалио Рајко Корићанац, па да заиграмо реми. Лицеј и његов тадашњи одвратни ниво/режим нам је био баш тежак смор. Ја сам се  чак једанпут на школском одмору, из досаде, попео у поткровље и покушао да навијем давно покварени гимназијски сат, а код Иве, на техничком,ушао сам на час кроз прозор(!).Нисмо, још тада, видели икакву будућност пред собом, па смо се , тражећи истину, од комунизма лечили читајући философске књиге и Алана Форда, а од козарачког кола музиком. Булдожер, Смак, Поп Машина, Игра Стаклених Перли, Allman Brothers Band, Led Zeppelin, Lynyrd Skynyrd, Camel, Cream, Jethro Tull, Pink Floyd, Tangerine dream, Jefferson Airplane, Quicksilver Messenger Service, Grateful Dead… Духовну жеђ гасили смо и  филмовима- Easy Rider, Tommy, Woodstock, који су из БГ у КГ, са ФЕСТова, стизали са дебелим закашњењем. У биоскопу „Шумадија“, суботом у 21h, биле су најзанимљивије и увек распродате пројекције тзв „претпремијере“, а често се догађало да тада видимо неки филм и никада више. Само још да не заборавим  и ердоглијске ноћне завитланције код Насковског. Једном речју, гасили смо ватру бензином. Од двојице првопоменутих, један је постао следбеник и жртва  некаквог индијског гуруа, секташа, док је други завршио као наркоман. Умрли су млади. Волео сам их, Бог да им душу прости.                 Ипак „опаливши“ другу годину, провлачио сам се даље кроз средњу школу к’о пас кроз росу. У Рачи,где  сам се коначно обрео, пронашао  сам и упознао пуно Крагујевчана. Мече, Кум, Ганац, Сорга, Снежа 1 и 2, Пеги, Ђемба, Диске, Бане, Милета, Миша Робија, Горан Лопов, Млађа… међу њима и Ацу, каснијег  Бахуса.                                                                                                Пошто смо се скоро сви ложили на музику, важна напомена је да нам је тада рокенрол био истовремено и  идеологија и религија, уместо да буде оно што стварно јесте,забава и ништа више. Православна Вера је биланепожељна и  практично забрањена. Ко  је слушао народну музику, био је једноставно јеретик,краће речено будала. Али,ко не зна своје обичаје и ко их се стиди и пљује као ја тада, а  знаш све туђе, е тај је баш права будала! Тек сам под старе дане открио прелепу српску народну музику и  какво су непроцењиво благо оставили иза себе Цуне, Тине и Радојка, Лепа, Тома, Тозовац, а нама је увек било боље само нешто далеко и страно! Тада је честа фазон поштапалица била “Побратиме, кабасто“!, а до Раче и назад  се обично стизало аутостопом. У бус се улазило само у случају крајње нужде,кише,снега или цајтнота. Контрола из „Аутосаобраћаја“ је посебно „волела“ ову релацију због нас, а сећам се да им се шеф звао Лука. Ако уштедиш паре од аутобуске карте шверцујући се, купиш сарајевски “Марлборо”, а ако киднеш из школе, што се често дешавало, сабајлекод Тодора у пицерију, на доручак, па у лов за оправдање, код доктора. Поменута пицерија је за мене најбоља свих КГ времена,ни “Лантерна” не може да јој приђе, поготово када се из локације код Паркакасније  прешло у ћумез данашњег “Гета”. Тоша и његов полуглуви отац су пренели београдски шмек на КГ калдрму и одлично се уклопили,а њихову “фунги” пицу на коју су нас “навукли” још не заборављам. У прескромном, али пристојном ентеријеру, одвијалесу се  немогуће музичке комбинације за оно доба и условно речено,то је био слушалачки крагујевачки CBGB. Довучем из Трста Talking Heads, Ramones, Buzzcocks, Stranglers, Clash, Joe Jacksona, Оливер напумпа са Deutsche Amerikanische Freundschaft, Jam, то увече распалимо до белог усијања… Милина! Наравно, уз страховито гнушање „старих“ рокера. Сећам се да сам са (баш скоро преминулим) Гером имао тада “врло озбиљне“ музичке дискусије,  калибра new wave и punk су ништа за heavy hard. Кабасто,побратиме! Релације школа,диско Базени,изласци у град,набавка ЛП плоча и живот у петој димензији и стратосфери су некако фунционисале  до 1979. године пре него што сам отишао да ме у вајној јна ј… у мозак. То је био тежак мамурлук,а почетно трежњење сам имао кроз незаборавно искуство са завршетком четвртог разреда гимназије Рачи.                                             Знали смо се Аца и ја  као чаршијанци, што сам сматрао одувек  за нешто врло посебно, просто братски, не знајући како ћу касније љуто да се(поново!) опечем. Те године  је почела са радом дискотека у бару хотела Крагујевац. Место где је до тада био стриптиз клуб, преузео је баш Аца Бахус преко неке теткине комитетске везе, па како смо се знали, веровао сам му на реч, јер му је био потребан dj. Ко то не би прихватио?! На распусту сам направио тешком муком рекламу/пано на иверици  3 пута 2 метра са натписом „DISCO“ и баш смо се искилавили док  смо је довукли из Ердоглије и поставили у излог хотела.  Аци сам прецизно написао списак опреме, звучника, појачала и грамофона и плоча, нестрпљиво очекујући да их довезе из Немачке, где му је радио отац. Мислио сам да ме је после Пеце огрејало сунце  и да ћу коначно да зарадим неку кинту и остварим своје hi fi/музичке снове. Центар града, елитно место, нема шале, а још смо и Крагујевчани, калдрмаши, све ћемо да разбуцамо квалитетом… Каква превара… Уместо предвиђеног списка, из Немачке је Аца донео некакав половни полукрш из расформиране дискотеке и нешто плоча. Како опрема није била комплетна, од Кримија сам зајмио Филипс грамофон и ту су пичили , у високој ротацији, Born To Be Alive Patrick Hernandezа, Dona Summer и Hot Stuff/Bad Girls, Chic и  FreakOut, Anita Ward Ring My Bell и једна лаганица, RODRIGO’S GUITAR-MANUEL AND THE MUSIC OF THE MOUNTAINS, што је народ, за прескупу улазницу од тадашњих 50 динара, интересантно,највише и волео да чује. Особље је било чак  толико „професионално“ да ме је конобар звани Бели, познаник мог оца, једном приликом „очински“ упозорио да ако још једном пустим гласно музику, одма’ пали бела светла за фајронт и аутоматски прекида све, на шта сам само занемео. Лудило! А тек сам занемео кад је Аца, после 15 дана, преко врло блиске особе, на наподмуклији и најкварнији начин, избоксовао шта му је још требало од опреме да би “стао на ноге”  и убацио Војкана уместо мене. Био сам најразочаранији човек на свету. Касније сам укапирао да је све била чиста намештаљка, чак сам мислио да ће нешто да чачкају са директорком гимназије у Рачи на мој рачун, а полагао сам  два предмета… Ма дивота једна, баш као и (опет)комитетска теткина веза преко које је, кажу, смувао и сам Бахус, бившу фотографску радњу, где је испред носа улетео у готов, сређен  локал неког типа званог Мишко Француз . Бахус је прича за себе, али сам га, логично, увек мрзео. Нисам себи дозвољавао још и  луксуз да ме Златан провоцира својим гласним, безобразним  и неумесним примедбама, како на мој, тако и на свачији рачун,  Живац са heavy визијом прегласне и досадне музике, а сви у неком надрнданом фазону… нека,хвала! И то је прошло, Бог и време су најбоље судије. Ко разуме,схватиће! То доба је и златан период Јоциног „Black and White“ кафеа, кога смо једно време звали “вагон”, због распореда сепареа. Отворен уз предебеле политичке београдске везе, апсолутно је тада био незаобилазно место у најстрожијем центру Крагујевца и свако ко је држао до себе морао је ту да се појави. (Као и у дивостинској “202”-јци познатој и као “Опера”,”Фламингу” у Драгобраћи,”Хацијенди” у Сабанти, ”Академији” код гимназије)… Знајући веома добро Ралета и Лазу из продавнице плоча „Jugoton“, где сам нон стоп висио, узимао сам, враћао, али и снимао најновију музику на аудио касете Јоци да би локал имао „комплетан утисак“. Кад седнеш, да све буде баш како треба. Мени је било стало до тога. Негде код десете касете, јер је било већ веома глупаво да то и даље радим за џабе, на питање да ли ће да плаћа траке ако хоће да увек има оно што је актуелно, Јоца је ‘ладно рекао да нема паре?! Сео сам на дупе! “Како,бре,немаш паре?! Градим и другу кућу“! Видео сам да ме зајебава и шта ћeш,к‘о Аустријанци на Церу, повлачење. Добар (горак) штос је што сам понекад одлазећи до испред Бахуса препознавао редослед песама са аудио касета, јер ме  слушни живац није издавао-моје траке,a  из Јоциног кафеа! Трећи део приче везан је за Џерија и Жилета јер је овај други,преко пуномасне везе улетео у  „Бар“ комбинацију. После наводног Ациног мућкања са улазницама,у шта ја никако  не верујем, хотелџије су га ладно шутнуле, као и он мене. Екипа у саставу Маре,Ратко,Неца,Драган,Пера Сова,Горан 1, 2, 3, Неба, мој млађи брат Горан, пандури  Млађа, Зоран и Милан, мушки цигански играчки пар где су нижег растом звали Чохано, моја незаборавна љубав Љубица и буљук крагујевчана… малтене je и спавалa у дискотеци. Преко Београђанина званог Бобан, врло озбиљног играча који је газди набављао уређаје  и музику, по први пут смо имали прилику да чујемо и видимовеома ретку и скупу hi fi опрему за оно доба.(Нишки рисивери HSR 48 и 140 су за већину људитада  били закон. Сиротиња,брале)! Lecson и Ampzilla појачала, Ditton Powercell, JBL  и Cervin Wega звучнике, касет декове Tandberg, Aiwa i Alpage… Музика је стизала експресно,апсолутно тазе и  у тренду. Kool and the Gang све,Its  A War- Kano,Gap band, Frankie Smith- Double dutch bus, Shalamar, Carl Carlton, Stars on 45, Tantra, Cameo и тако даље и тако ближе. Снимци врхунски, добар део верзије од 12 инча, вибрира ти грудни кош од ниског баса… Страоба! Тотални диско! А кад се Џери уради рум колом, почне да врти Cytronic лајт шоу и да ђипа по кабини, раја ухвати вибрације, а имао је  жицу да их потпали, све је фантастично функционисало. Ма какве хепо коцке, нисмо стајали као суманути! Било је и будалаштина као пуштања „друже тито ми ти се кунемо“  и стајања за време исте  у „ставу мирно“, а све то  у дискотеци?! Куку,мајко! Џеријев проблеми били су одласци на редовни посао у фабрици  ујутро, јер ко би то могао да издржи, као и  Жилетова (намерна)  кашњења у исплати. Долазило је често до  варница због тога, па сам и ја једно вече улетео у dj комбинацију, али сам одмах одустао. Нисам имао срца  да заузмем туђе место, па то ти је. Све  то није још дуго потрајало, уз хроничне трзавице, али је једна од ипак лепших аудио КГ успомена. И све као да се никада није ни догодило, јер Крагујевчани као да болују од неке посебне и чудне мешавине зависти и амнезије, посебно пљујући и закопавајући  баш људе који су њихови, а били су бар мало другачији.  Данас, само је Бахус једва  преживео, Тоши и Јоци је кад себе пала заставица, а од старог хотела КГ остао је само назив,нови газда је променио све. Као што се променио и сам Крагујевац, најмање има калдрмаша и Крагујевчана. Да поновим, Бог и време су најбоље судије!                                                                                                                                                                                                     

                                                                                                                                                                                       ЗОРАН ВУЛОВИЋ ЂУЗЛА

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар