Турци урекоше кнеза!

Један дан прођем испод крушке у чаршију. Видим једног обешена. Но питати се одма не сме. Тако тај

Једна зима велика друге године пришествија мога настане. И тако ја како сам мрзио на скверност Милошева просужденија нисам хтео сваки дан у конак одлазити да не гледам страха и мученија народа.

Један дан прођем испод крушке у чаршију. Видим једног обешена. Но питати се одма не сме. Тако тај човек висио је један месец. Други суд му учини. Заповеди да се горе, на крушкине гране, подигне и да се намести као да спава. И тако је месец дана лежао. И народ је једнако испод њега пролазио. Трећи суд му најпосле заповеди: да момци нађу једно велико псето и да скину обешеног, па да му за ноге штранку свежу. После псету за реп, пак да псето бију до саме раке да га довуче. После живо псето заједно са с њим да затрпају. И тако је све совершено. Истина да је човек кривицу учинио. После сам разабрао да је своју пасторку облежао и затруднио. Обаче толико судова претварати, после и на мртву! Ово остављам не само сударцима праводушним, но ако ће и свим христијанским царевима, нека расуде је ли имао право и на мртву после три суда правити.

Један трећи дан Воскресенија истера све своје момке на плац код крушке да се играју джилита. Ту ће и он сам играти се. Но ја оваке турске глупости никад нисам рад био гледати. У кафани седећи, дотрча глас:

– Пао под Господаром ат и сломио му ногу!

Реко ја:

– Шкода што није врат.

Запиташе ме онда:

– Зашто?

– Зато што ће још млоги праведни на онај свет без свеће отићи.

И одатле одем у конак да га посетим са сломљеном ногом.

Кад дођем код њега, он седи у оджаклији, поред ватре:

– Оди, бербербаша, да ми видиш ногу.

Приступим и опипам ногу. Мало затврдла и поцрвенила.

Запитам га:

– Шта ти је било нози?

– Пао ат, вели, играјући се джилита, па ми прегњечи ову ногу, па не могу баш да макнем. Но, оца им ј…. с Турцима. И они дошли и гледали како ја джилита играм, па ми очима урекоше ата, те мало и ја не погибо.

Шта ћу глупану да рекнем на оваково сујеверје. Већ рекох:

– Па што их ниси отерао кад ти джилита играш да пезевенци не гледају?

– Истина, Господару, добро би било, зашто то је само нагњечено, али, при свему тому, ја не смем рећи из моје главе да ти крв извадим.

– Истина, и Давидовић каже да би добро било, но Лјубица не да никако.

– Е па добро. Па кад је Лјубица тако добар доктор и разумева се, не треба ти друге докторе тражити да се трошиш и плаћаш.

И на то он сасвим ућути.

ТРПЊА И ЋУТЊА
Видите, љубезни читатељи, шта сам ја морао трпети код ови људи. Та нема пера које њихово зло описати може. Ама ће ми ко рећи зашто пише на свој род овако срамотно? Ама баш зато што сам од свог рода овако горко и патио. И шта ћу још убудуће патити чрез њих то ћете видети.

И ја одо.

Сутрадан одем у кафану и ту натрефим некога Јову ћифту. Аустријски поданик. И у Лапови, каже ми, да господару скеле прави. И пофали ми се да имаде врло добру пушку за продају.

И рекнем му:

– Ајде, брат Јово, да ти видим пушку и да пазаримо. – Ајд!

Одосмо у његову собу. Ту он мене пушку показа, но не могосмо се погодити.

Сад Јован ћифта мене каже:

– Брат Нићифоре, ја имадем један енглески фластер. Па макар какав убој био, извуче за 24 сата. Како ми велите, да идем да превијем Господару на ногу?

Реко му:

– Богати, велиш ли ти то одистине?

– Одистине, богами.

– Ја те саветујем да то не радиш, нити да се кажеш да имаш или знаш, зашто ће ти црн бакшиш од њега изићи. Та, љубезни, ја се нешто боље разумевам од евакови ствари и баш знам шта му треба за овако угњеченије: прво, Блеиассер да му се једнако кваси нога; друго, Манделмилицх. И за седам-осам дана да му нога сасвим добро прође, али не смем да се кажем, као њему, да што знам, зашто он сад имаде млого доктора, а оће да му се бол наједанпут извади. Као он кад посече човека, па после оде те пије каву. Него седи на свом послу, па ћути, зашто један ако поправља, други ће покварити. А он особито докле не метне Бегзу Циганку да га и она лечи, то су залуд сви европејски доктори.

– Богами, брате, право велиш.

И тако ја одем од њега.

Они дан више нисам у конак ни ишао. Ујутру пак устанем. Фруштукујем код куће и кажем мојој Христини да ћу ићи да видим ногу Господару, је ли му боље или горе, зашто Давидовић га гледа, а писао је и у Београд за везирова доктора. Него Давидовићу биће залуд мука, а везиров доктор кад дође на готово, па што му год Давидовић даје, то ће му исто и доктор. Тек само доктор ће товар однети.

Одем у собу горе. Назовем:

– Добро јутро, Господару!

– Дао бог добро, бербербаша!

И ножем сече на ноги некакав префаћени мелем за длаке.

Приступим и клекнем код ноге и добро погледам. Али нога сва поцрвенила. И све испод оног фластера искочиле загнојене бобуљичице, као богиње.

Запитам га ја:

– Шта је то? Шта си радио? Какав ти је то мелем?

– Ето, ј…. му оца, један пас из Немачке дође јучер и каже да имаде један енглески мелем и да за то 24 сата сву бол извуче, па ето шта ми је од ноге учинио. Но ја ћу њега научити.

Постојим код њега докле одлепи фластер од ноге. И одо у кафану. Тамо играјући се арапско шеш-беш, дође време и ручку. Пођем кући и сретнем Јована ћифту у сокаку. Сав у лицу пребледео као крпа. Запитам га:

– Јово, што си тако пребледио?

– Ето тако. Богме, ја извуко.

– Шта, ако бога знаш? Зар си био бијен?

– Богме, бијен.

– А колико?

– Равни педесет.

– Ето видиш, човече, не ли ја тебе јучер говори: не мешај се у звери који те изести може. А ти не верујеш, него те ђаво однесе на своју молитву.

– Е, брате, што би, би. Ја веће сад извуко.

(Наставиће се)
Нићифор Нинковић
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар