У пешачкој зони

Крагујевац. Пешачка зона. Пролеће је измамило пензионере да заузму своја места на клупицама заједно са заљубљеним паровима, који

Крагујевац. Пешачка зона. Пролеће је измамило пензионере да заузму своја места на клупицама заједно са заљубљеним паровима, који силом прилика и околности проводе своје заједничко време свако на себи својствен начин. Школарци се данас и не грле осим када праве фотографије за друштвене мреже, а пензионери више и не хране голубове. Голубови су ту, али мрвица хлеба на бетонској калдрми одавно више нема. Пензионери проводе време гледајући пролазнике као да очекују некога ко ће доћи али никако да стигне, час у људе, час у поправљен велики улични часовник који их стално подсећа на време које им је преостало до следећег оброка, лека, или време до нечега што је само њима на памети. Спознаја ствари уме бити благослов, али и највећа клетва. Доле на дну пешачке, код крста опет неки скуп. Двадесет година је прошло а време као да је стало. Наравно, глумци се јесу променили, неки. Неки су се пензионисали, неки нас заувек напустили, али сем чињенице да је овај сат данас исправан, пешачка зона изгледа исто. И даље је то свратиште људи који немају где да оду. Онде на ћошку Златне руже, где је Зокс некада продавао аудио касете снимљене у његовој радионици налази се импровизовани штанд за којим је стајала само једна жена. Убрзао сам корак и кренуо према банци надајући се да ме неће смарати ничим за шта је плаћена. Не волим да одбијам људе, а опет немам увек срца да их не саслушам и макар принудно подржим узимајући њихов флајер или потписивањем иницијативе ако се иста не коси са мојим принципима. Мало нас је било у покрету. Већина је била окупљена око крста слушајући лидере који се и даље деру, додуше не као пре двадесет гоодина, али и даље то је вика на мегафону као да сам мегафон није довољно гласан. Неки синдикалци. И даље се туже са државом тражећи неке заостале плате предузећа која више и не постоје, очекујући да ће ипак истерати своје. Њихов лидер је у међувремену добијајући на годинама губио на зубима и гласу па га нисам одмах препознао, али и даље је имао истог фризера и говорио исти причу на коју је окупљена маса у делиријуму аплаудирала. Некада је овај човек, иако никада није имао везе са неком политичком странком, окупљао масу која је окупирала скоро целу пешачку зону до њеног врха, а данас тек пар десетина људи, оних најупорнијих и најистрајнијих. Разлог је једноставан. Доста њих је већ одавно дигло руке препуштајући другима да воде њихове ратове, а доста њих нас и напустило заувек управо водећи овакве битке. Размишљам у глави: “Да ли да прођем поред Перона или да скренем поред штанда на путу ка Raiffeisen-u. Ипак ћу поред штанда. Онај се дере ко полудео, а ово ми се чини као прихватљивије решење.” Убрзао сам корак. Надао сам се да ми се неће обратити.

-Господине…

-Не сад, немам времена!

-Али, господине…

Наставио сам. Понекад стварно умеју бити напорни. Кажеш им да немаш времена, а они опет наваљују. Толико пута сам пролазио кроз исту ситуацију да ми је стварно мука од саме помисли на њу.

-Господине, господине!

Сад се и она дере. Не знам шта је данас овим људима. Настављам својим путем да би осетио како ме неко повлачи за рукав.

-Господине, испао Вам је новчаник. Изволите.

-Хвала.

Некако сам промрмљао постиђен својим пређашњим мислима.

-Извините, а шта Ви радите онде за штандом?

-Прича је мало дужа. Ви сад журите, не бих да Вас задржавам. Ако будете имали времена касније, свратите, бићу срећна да Вам представим наш рад.

Стварно сам био посрамљен. У новчанику је било 400 динара и управо је то разлог зашто сам ишао до банке, али да она није била ту, и да је евентуално неко други исти узео, можда бих остао и без докумената, а и без могућности да подигнем новац који ми је у овом тренутку био преко потребан. Отишао сам до банке, подигао новац и размишљао шта даље. Планирао сам да прошврљам градом, да потражим летње гуме и завршим још пар стварчица, али сам на самом изласку из банке стао и погледао ка њеном штанду. Нисам га могао видети одатле, али сам знао да му се морам вратити. Кренуо сам. Више није била сама. Тачније, мислим да је се спремала да напусти штанд, пошто ме је овај пут дочекала њена колегиница која само што је стигла, не знајући за наш ранији сусрет ме је већ пресрела питањем: “Да ли можете одвојити пар минута свога времена?” Климнуо сам главом и слушао. Пакујући неке папире, подигла је поглед и угледала ме, осмехујући се.

-Јелена, ја ћу преузети. Овај господин је малопре разговарао са мном, али није имао довољно времена. Рекао је да ће се вратити и вратио се.

-Свака част. То је реткост. Ретко ко се врати.

Да ствар буде још горча, није био у питању никакав политички маркетинг, иако је на штанду писало “Сигуран глас”. У питању је била акција апел за подизање свести јавности о важности превенције, ране дијагностике, унапређења положаја особа са дијабетесом међу којима се налазим и ја сам. Говорила ми је све оно што већ знам, јер све то проживљавам сваки дан, а ја сам на све то само климао главом и пружио личну карту, истински желећи да исту акцију подржим.

-Дејан Димитријевић? Сад те се сећам. Ишли смо заједно у школу. Шести разред. Сања? Дошла сам из Хрватске, били смо заједно у шестом и седмом.

Отишли смо на кафу и наставили разговор. Разговор је кренуо као вода. Толико питања, толико одговора. Када смо се растали, растали смо се осмехом. Питао сам се: “Како би се завршио овај дан да сам наставио поред крста, да, ето, убрзаним кораком нисам скренуо управо поред њеног штанда?”

извор: dejandimitrijevicblog

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар