У сенци великог оца

Кнегиња Љубица, нежна мајка, живот посветила васпитавању синова. Милошев дом није личио на резиденцију господара

ЕВРОПСКИ корак Србије незамислив је без политичког и културног наслеђа кнеза Михаила Обреновића. Његова владалачка филозофија почивала је, мада у неразвијеном облику, на ономе чему данас тежимо. Залагао се за сређене институције, добро профилисан буджет, модерно школство. У спољној политици се залагао за предводничку улогу Србије на Балкану са ослонцем на Запад, што је посебно видљиво за друге владе (1860-1868). Премда просвећени апсолутиста ударио је темеље данашње Академије наука, националног театра, народне економије. Политичке идеје и личну драму овог владаоца осветљава књига Симе Ц. Ћирковића „Књаз Михаило Обреновић – живот и политика“ из које доносимо најзанимљивије делове.

Неколико година пре Михаиловог рођења, на Милошевом двору, начин живота био је „врло прост, скроман, и једноставан“. Било је ту „нешто куће“, ни налик на резиденцију Господара, а врата двора „била су сваком отворена да је могао у свако доба доћи пожалити се и замолити се“. Тада Обреновићи нису живели у Београду, који су путописци називали „последњи град у Европи са минаретима“, већ у срцу Шумадије, поглавито у Црнући. Ту је Милош био потпуни господар, избегавајући тако да гледа охоле Турке.

У Милошевој кући, све је још било скромно, посве селски, далеко од сваке раскоши. Милошу и Љубици постеља је била на патосу, а момци који су служили Господара спавали су подно њихових ногу. Остало је забележено да „све до 1834. године Љубица није села за софру да једе заједно са мужем“. То не значи да је била лишена утицаја на Господара који је умео да надмудри Турке на чијим лицима не слутите „ни добродошлице, ни чуђења, ни презира“.

Та истрајна жена, како бележе савременици, личила је „на какву калуђерицу неголи на владајућу кнегињу“. Она је Србији подарила двојицу владалаца: Милана, за кога се говорило да је „мало утекао од идиота“ и наизглед загонетног Михаила, који је „као сјајни метеор прелетео преко српског неба“.

Био је уторак, 4. септембар 1823. године, када се у крагујевачком „Шареном конаку“ родио мезимац Милошев и Љубичин, коме „није био суђен ни дуг век ни дуга влада“. Карл Пацек подробно описује детињство Маљвино, како су кнежевића Михаила од милоште звали. Из записа Карла Пацека издвајамо опис тврдоглавости дечака „косе плаве кудрасте, особито лепих очију“, његову несавитљивост, отпор према стегама патријархалног васпитања:

„…Бејаше дете здраво, весело, мало несташно, умиљато, добро, ал’ кад му ко неправде хтеде (учинити), опоро до јогунства“.

СМРТ КЊАЖЕВЕ НАЛОЖНИЦЕ
МИХАИЛОВО одрастање било је у сенци очевог државничког нагона да истера Турке из Београдске тврђаве, „последњег места европског тла под влашћу муслимана“. Нјему својственом бахатошћу, Милош је спустио и невидљиву мембрану према кнегињи Лјубици, предајући се опојности уживања с многобројним милосницама. То је било више но очигледно после Петријиног убиства, кад је Лјубица изгубила сваки обзир и усмртила лепу књажеву наложницу. Милош је с Лјубицом општио углавном писмима, а краткотрајни сусрети били су више но куртоазни.

Тако је Михаило почео да зида кулу самосвојности, као неувеличану слику будућег карактера, а „карактер је судбина“.Дечак „главом у висину дугуљастом“, бележи Пацек, волео је „уопште учити из говора, причања, слушања, него из књига читајући“.

Тај гипки дечак имао је особити дар за разне вештине. Нјегова окретност засенчила је његов духовни корак, јер био је изузетан јахач, мачевалац, умео је „гађати из пушке“. Проницљиво запажање К. Пацека да му је „детинство физички добро испуњено, морално пак интелектуално подоста занемарено“, заправо је кључ његове судбине. Док су европским дофенима (принчевима) биле писане посебне књиге одакле су црпли зраке мудрости, Мањо-бег је, као усамљени коњаник, био препуштен лутању и смутним лекцијама недораслих учитеља.

Увек уз мајку, од које је „наследио скромност, умереност, озбиљност, дугострпљивост и постојанство“, Михаило се кретао у једном затвореном кругу, а то стаклено звоно спречавало га је да дубље провери и укрсти судове о људима. Те одлике недостајале су му „у младости, па и до краја“. Карл Пацек с уздахом каже: „Камо среће да је и од оца био наследио дјејателност, рјешителност, проницатељност, окретљивост спрам обстојатељствима, политички такт и лукавство и познавање људски неверства и опачности“.

Ма колико је Љубица била нежна мајка, која се сва посветила подизању и васпитању својих синова, није могла, ограниченошћу свог дара, да им усади врлине толико потребне за њихову мисију. Ова брижљива мати, пише Мита Петровић, „стекла је код своје деце, безграничну љубав и поштовање. Од синова се својих није никако растављала, нити их је пуштала од себе, желећи да их сама у српском духу васпитава, усађујући им сву племенитост и доброту своју“.

ЛиШен дубоке и искрене очинске љубави, Михаило је био под пуном влашћу амбициозне, али неписмене мајке. Обојицу синова, Миљца и Мањо-бега, Лјубица је учила мекоти у наступу, па према томе нису могли да имају у себи јак печат Милошевог карактера: зрелост и дипломатску вештину непосусталог преговарача.

Но, Миљац је био људска сенка, туберкулозан и недорастао државничком рангу. Михаило је био посве друге природе, али без моћних Милошевих опруга у које су уплетене и лукавост и стил обесног господарења. Мањо-бег је маштао да буде отеловљени државник који „мало говори и много мисли“. Коджа-Милош често је указивао на несрећан склоп у Михаиловој нарави: сетну ћутљивост и дозу превелике наивности.

Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар