Вече града Крагујевца

Ђурђевдански концерт код крста. Силни људи долазе и пролазе. Музике још нема али ваздухом се ипак проноси весела

Ђурђевдански концерт код крста. Силни људи долазе и пролазе. Музике још нема али ваздухом се ипак преноси весела узбуђеност Крагујевчана. За мене ово је једна дивна слика где Крагујевац стварно живи, макар на свој дан, односно вече.
И ево најава почиње, а народ нестрпљиво али лагано креће да се скупља испред бине.

Искрено, очекивао сам да ће први наступ бити нека досадна умерена свирка за „маторце“. Међутим преварио сам се. Рок група „Пропаганда“ задала је почетни ударац. Био сам задовољан због тога, али нешто је овога пута ипак било другачије. Сви смо очекивали само добру стару комбинацију гитара, бубњева и тврдог рок вокала, али добили смо исто то само обогаћено за један симфонијски оркестар. Два музичка правца подједнако квалитетна али супротстављена по питању укуса, нашла су се као дует на бини. Нисам веровао да тај сплет неспојивог може тако чаробно да звучи.

Звуци виолина, контрабаса и саксофона давали су једну нову димензију мом омиљеном жанру. Потези рукама којима је диригент Војкан Борисављевић уплитао музику свог састава у струје домаћег рока, као и енергија којом је он то чинио, посебно су ме освојили. Јако ме је насмејао, уједно и запањио коментар певаца „ЧБС“-а, „Да када би укуцали име Војкана Борисављевића у гуглу, екран би нам вероватно пукао од информација о достигнућима овог човека.“ Тада сам се морам признати и постидео што ја заправо не знам ништа о једном таквом господину.

Сада бих издвојио оно што ми је и поред свих претходних изненађења, ипак обележило вече. Лепа девојка, ситне грађе, црне локнасте косе, са наочарима у првом или другом реду до диригента, зрачила је неким посебним сјајем. Њени потези гудала по жицама виолине били су посебно енергични, а њен осмех посебно лепши од осталих. Ни тренутак се нисам питао зашто је то тако, јер је била очигледна њена љубав према року и музици коју ствара. „Дебела Ненси“,ЧБС„, „Агата„, „Исток иза„, „Освајачи“, бендови су се смењивали, а девојка је уснама обликовала речи готово сваке песме, и улепшавала их својом енергијом. Извињавам се горе поменутим бендовима што им нисам посветио довољно заслужене пажње, али мислим да су је они ипак имали више него што ће ова девојка и њен ансамбл  имати у читавој својој каријери. Зато овај текст посвећујем „малој виолини“ и остатку ансамбла великог Војкана Борисављевића.

Остало ми је још да поменем вероватно главну атракцију за најмлађе, фантастични ватромет, а за остале, вишњу на врху торте овогодишњег дана града, Јелену Томашевић. Жао ми што сам морао да кренем кад је она тек изашла на бину, али ми је драго што сам опазио њену дивну хаљину и што ме је дуго затим пратио нежни и далекосежни глас наше прелепе Крагујевчанке.

За крај имам једну жељу, а то је да знам име „мале виолине“ јер ћу од сада и поред омиљених бендова и певача, имати и омиљену виолинисткињу, омиљени симфонијски оркестар, омиљеног диригента.

Аутор: Небојша Сретеновић

Уредник: Александар Ђорђевић

Оставите коментар