Власт вождовом сину

Александар у логору на Врачару извикан кнезом и поред упозорења Русије. Милош знао за позадину завере против свог

Кнез Милош је за синовљев злосрећни пад с власти сазнао на повратку из Германије, где су се и сјајни одличници дивили његовој одори „од угасито црвене боје“, која је имала гомбе „од злата исплетене“. Вест је заправо, листајући у Линцу новине, открио књажев благодејанац (стипендиста) „Молерчић“. Писало је „како је у Србији буна и како је књаз Михаило пребегао у Земун“. Анастас Јовановић, а он је био тај „Молерчић“, и шеф Милошеве књажевске канцеларије Јаков Живановић, одлуче да прећуте ту вест, „јер га (Милоша) иначе дотле неће(мо) моћи сносити до Беча“.

Добро обавештени Јовановић наводи податак из бечких кулоара како је Метерних све учинио „да се Русија од покровитељства Србије одгурне“. Виспрени сликар уочава да су Метернихови прсти уплетени у Михаилов пад с престола, јер је аустријски канцелар радио у корист Милошеву. По њему, властољубиви отац водио је тајну преписку и са Вучићем и са Петронијевићем, па, према томе, знао је „сву позадину завере против свог сина“.

Умногоме препуштен самом себи, Михаило се узалудно батргао опширним писмима дворским канцеларијама и оштрим протестним нотама. Царски комесар Шекиб-ефендија и Ћамил-паша, вештим маневрима, неутралисали су Михаилова настојања да спречи васпостављање пуне уставобранитељске власти. На брзу руку и без зазора што Русија шаље упозорења, у логору на Врачару, у име „мира тишине и поретка“, извикан је кнезом Александар Карађорђевић, син Карађорђев.

Вешто онемогућени, обреновићевци су могли само да прате, тог 15. маја 1843. године, тријумф Александра Карађорђевића, који је потврђен као кнез „у присуству турског и руског изасланства“. Михаило је ову фарсу доживео као двоструку увреду. Руски двор га је олако пустио низ замућену дипломатску воду, а оца му је „Метерних у Бечу за своју политику задобио“.

У Србији је на престо долазио кнез, који је имао „чак муке с држањем поздравних беседа на јавним скуповима“. Немала балканска криза окончана је избором сина славног вожда, чији је „дух одвећ дуго тумарао по српским селима“.

И док је Михаило стицао прве лекције прожете европским духом, у то време у Србији „апсане су биле пуне, а мучења страшна“. Уставобранитељски режим желео је да сузбије сваку клицу обреновићевског револта. Да ли страх од преврата и уз то необјашњива подозривост, тек шпијуна, достављача, било је „велико множество“.

НЕПОВЕРЉИВИ ГАРАШАНИН
НА једном балу код кнеза Александра, где је „све у шапату“ и сјају нацифраних одора и тоалета, британски путописац уочио је маркантног и исушеног, шест стопа и четири инча високог Гарашанина (око 193 цм), који је био спона између старог нараштаја и Паризлија. Гарашанин је био видно неповерљив према либералном католицизму, што се види у формулацијама Начертанија, где се уопште не помињу Хрвати, јер је у њима, из сенке, наслућивао аустријске прсте.

Метерних, као мајстор дипломатије успешне у негацији, помагао је Милошу да напипа канале полузваничне француске политике, оличене у плановима кнеза Чарториског. Обреновићевски отпор 1844. године тражио је свој вентил. Тако је избила чувена Катанска буна, видно потпомогнута споља. Вучићев одговор је био суров, те га је народ прозвао „крвопилцем српским“.

Михаило је имао држање једног обманутог сањара, који воли церемонијални стил, аристократски манир. Он тада мало зна о Гају и његовим потезима да створи Илирску краљевину која би обухватила и његову Србију. А његовом бившем ађутанту, не баш проницљивом државнику, крајем 1844. године, Гарашанин је, у напону амбиција, поднео на одобрење Начертаније „као програм српске владе за постизање националних циљева“.

Док је Бизмарков биограф Лудвиг уочио да из његовог духа рано сазрелог јункера „избијају понос, оштроумље и изванредна способност за презирање других“, те маркантне црте К. Пацек није уочио код Михаила. Бизмарк чита Шекспира и Бајрона, Михаило је ћутљиви принц несклон дубоким размишљањима.

Прецизни Б. Куниберт бележи да је Михаило 1844. и 1845. „путовао по Немачкој, Холандији, Белгији, Швајцарској и Италији“. Ту је осетио наклоњеност дворова, која му је, као и Бизмарку, повратила топлину „дотле усамљеног човека“. Иако често у додиру с оцем, разметљивим старцем, који је „ћудљив мецена склон спрдњама“, Михаило није збуњен, како неки желе да га прикажу. Он има примесе једне укочене и троме енергије, каква је својствена „туђој аристократској средини“, али има гипкост сањара.

То је лепо уочио М. Ј. Стоимировић прецизно описујући један непознат Михаилов портрет, „из времена пре 1850“: „Кнез већ има јаке бркове, бујну косу, зачешљан на врло романтичарски начин, мало бекенбарда, густе, састављене веђе. Нешто сирово има у лепоти човека који залази у зреле године, а чији поглед задржава бистрину и неодлучност једног занесењака“.

Михаило ће свој стил, а и знање немачког и француског довести до перфекције, па ће му многи дипломати завидети и на знању и на углађености својственој охолом племићу. И кад је говорио српски често је „мешао по коју реч немачки, којом би хтео да боље каже шта хоће“.

Србија без Михаила почела се мирити, а агитације и омразу предавати забораву. Вучић је одавно био смирио своју убилачку страст, која је достигла злокобни врхунац у Катанској буни. Тада је наредио да убију Милоша Богићевића, рекавши: „Хоћу да се види да ли из Обреновићевих људи тече крв“. Но, Вучић све више пада у засенак, а израста личност Гарашанинова. Успон бившег цариника из Вишњице, који се видно европеизовао, означио је излазак из сенке једног чврстог политичара, чија енергичност „неки пут прелази у бруталност“.

(Наставиће се)
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар