Заборављена водена блага – пише Зоран Мишић

ПРОШЛОСТ СКРИВЕНА У ГЕОПЛАСТИЦИ ТЕРЕНА И ВОДОТОКОВИМА Пасионирани истраживач прошлости града Милован Луковић реконструисао је ток давно заборављеног

ПРОШЛОСТ СКРИВЕНА У ГЕОПЛАСТИЦИ ТЕРЕНА И ВОДОТОКОВИМА
Пасионирани истраживач прошлости града Милован Луковић реконструисао је ток давно заборављеног потока који је текао од Шумарица и Вашаришта кроз сам центар града. Ради лакше индетификације његовог тока назвао га је
Зеленгорска поток“ јер је пролазио баш испод овог данас познатог хотела.
Луковић већ више од две деценије проучава на терену водотокове на ужем подручју града и до данас је евидентирао велики број заборављених извора, издата и чесама.
Одавно постоји фама да Крагујевац одвајкада кубури са водом, пре свега оном здравом, чистом, пијаћом. Судећи по истраживањима нашег суграђанина МилованаЛуковића, и није баш тако или макар тако није било у далекој, а ни ближој прошлости. Радећи на новој књизи (која је још у рукопису) „Водени токови на подручју Крагујевца“ у посебном поглавку „Забораљени Зеленгорска поток“ Луковић је изнео резултате својих истраживања и теренских проучавања да кроз центар Крагујевца тече један, већ одавно заборављени поток по имену Зеленгорски.
Први пут негде 1949/50. године, када су вршени грађевински радови и ископавања на локацији око данашње „Зеленгоре“ ( некадашњег „Гушића“ ) после много векова овај поток је поново угледао светлост дана .
– Професор Драган М. Петровић, који је у то време писао о водотока вима Крагујевца, погрешно је оценио да је реч о некадашњем Алај беговом или касни је Ердоглијском потоку. Због лакше идентификације и лоцирање његовог тока, када је у близини данашњег хотела пронађен загат ( преплети од прућа, мале бране појило за стоку ) на њему, назвао сам га „Зеленгорски поток“ и натај начин сам постао његов кум, у шали каже Луковић. Име овог потока одавно је заборављено јер је по Луковићевим истраживањима ма он још одавно, за време Турака, био уземљен, регулисан и затрпан. Због тога га нико и непамти, чак ни из неких „прича и предања“ а његово првобитно име заувек је нестало у прохујалим временима .

Изворишта у Шумарицама и парку

Трагови о постојаву овог потока, чији ток и данас „иде“ испод градских улица и зграда, откривани су случајно и парцијално приликом грађевинских радова, као поменутог код “ Зеленгоре, али и изградње Пионира, зграде Спин“ у Карађорђевој или откривање археолошког налазишта код Социјалног.
Луковић је био не само вегов кум, већ  је и реконструисао ток од изворишта код Музеја у Шумарицама и насеља Вашариште (некадашњи Михајловац ), поред Машинског факултета , Техничке школе, где се и сада веома често могу видети баре и стајаће воде. Он тврди да се у случају извора Зеленгорског потока може рећи да га у класичном смислу нема, већ да је његово извориште чинило више мањих површинских издата подземних вода. Неке од тих издата Луковић је лоцирао код Музе ја 21.октобар, старог тркалишта Михајловац (данашње Вашариште), старог стрелишта Горњи парк и изнад дворишта Техничке школе.
– Све до средине прошлог века, па и касније, ови издани су се могли видети у земљишњим удубљењима у облику бара, које тако рећи нису ни пресушивале, подсећа Луковић. Поред ових на бочним странама Зелегорског потока, у давној прошлости у дубокој столетној шуми били су и други издани који су „хранили“ поток. Један од многих налазио се у близини кафане Палигорић, познат међу старим Крагујевчанима као Палигорићка жива бара. Издан ове подземне воде нестао је на реконструкције Карађорђеве улице и изградње колектора за кишну канализацију.
Међутим, по Луковићевим истраживањима, око кафане „Палигорић“ врло често испод земних издата дан данас надире бистра изданска вод.
Ток „Зеленгорског потока“ задржао је вековима исти правац. Од данашве Прве техничке, преко улице Радоја Домановића , па улицама Војводе Мишића и Нушићевом, до Немањине, потом Карађорђевом и Цара Лазара, до садашње Бранка Радичевића, све до хотела „Зеленгора“ . Од „Зеленгоре“ благоскрећући у правцу „Пионира“ његов ток је ишао испод Улице 27. марта поред зграде Суда и хотела „Дубровник“, где се спајао са Алајбеговим потоком.
– Ова два потока често су плавила србско, али и турско насеље и махале у данашњем центру града. Због тога су Турци „Зеленгорски“ регулисали и „уземљили“ , а Алајбегов скренули да се улива на десној обали Лепенице, објашњава Луковић. У одељку књиге посвећене давно заборављеном Крагујевачком потоку Луковић  је посебан део текста посветио здању у данашњој Улици Лоле Рибара број 19 где се по њему налазио хан подигнут 1837. године . Чињеница да је тај објекат био подигнут за ову намену поткрепљује његову тезу о „Зеленгорска потоку“ јер је зграда по ред 13 соба за преноћиште, дућана у приземљу, магаза за робу и штала, имала на плацу на којем је подигнута и откривени загат на којем се појила стока трговаца који су у Крагујевац долазили и у хану одседали. У ту сврху наш саговорник је пронашао и оригинални документ из 1846. године „Списак државних непокретности“ као и копије плана зграде и плаца на којем је подигнута, а која  је данас доста мања јер је касни је више пута дељена ради продаје и деобе породичног наследства.
Подземни водотокови попут „Зеленгорског и Алајбегов на десној страни Лепенице, у правцу турског насеља Крагујефча према муслиманској махали“ Чане џамија“ и караван сараја код „Дубровника“ и старе поште, где се налазило турско купатило хамам које су храниле“ воде ова два потока, Луковић  је у потпуности реконструисао и направио макету овог објекта. Милован Луковић проучава ову област пуне две деценије. На несвакидашњи начин преко водотокова и геопластике терена он тумачи прошлост нашег града.

Заборављени потоци и баре

Гледамо, а не видимо, не знамо и не препознајемо. А трагови су свуда око нас, скривени, објашњава он, додајући да му је овакав начин проучавања ове материје синуо пре двадесетак година док је сатима посматрао панораму и пејзаже Крагујевца и околних брда са своје зграде поред месне заједнице Бубањ. Није му било тешко да где год се нешто копа и гради дане проводи на терену са радницима и грађевинарима, улази у рупе, лагуме, канализације… Сате и сате провео је разговарајући са старијим Крагујевчанима црпући „из њихових сећања“ драгоцене податке за област ко ју истражује, трудећи се да их заувек отргне од заборава. Он чак преко воде и водотокова објашњава и сам корен имена града.

Повлачењем Панонског мора и језера у којем је Крагујевац био залив, настала је огромна мочвара (благо клисурастог облика) богато насељена барским биљним и животивским светом.
– То је био рај за птице, посебно бројне Крагује који су свијали гнезда на њеним обалама у подножју околних планина. Њихови кликтај чули су се у она давна времена километрима наоколо и очигледно су били, када није било других оријентира, помоћ при оријентисању древним путницима и виховим караванима. Затим је Луковић прешао на проучавање река (на ужем градском подручју) као што су: Лепеница, Ждраљица, ДрачкаГрошничка и Петровачка река.
– Река је она врста воденог тока који никада, чак и у време највећих суша не пресахне, што се потоцима и изворима дешава, каже од набрајајући бројне потоке (поред већ познатих попут Ердоглијског некада Алајбеговог, Сушичког, Бресничког има и оних за које већина Крагујевчана није ни чула: Ристићки поток, Миленковац, Змајевац, Бабушинац, Амбарине, Дивостински, Становљански поток… И заборављени Зеленгорски.

Посебну област веговог проучавања представљају и воденице поточаре којих је у Крагујевцу било више, попут воденице Мустафе бега (који је саградио у граду и истоимену џамију), а био је, како Луковић каже, син познатог Бали бега, сада јунака омиљене телевизијске серије васколиког србског гледалашва. Само на ужем подручју града Луковић је открио, и прецизно уцртао (што му одлично иде од руке) чак 13 великих градских бара. Почевши од оне Велике, ко ја је настала на првобитном кориту Лепенице и чијим се каснијим повлачењем и исушивањем настале две мање, али такође повелике, Бара Мустафе бега и данас позната под истим именом Лекина. Номадска (грошничка бара) налази се на теренима где су одвајкада били сточарски катуни за испашу стоке, а касније је један од турских ага са неког ратног похода довео девет породица ратних заробљеника робова и ту их населио да чувају његова стада. Цоцина бара налазила се код садашњег ушћа Бресничког потока у Лепеницу. Алајбегова бара – код старог, првог србског насеља у Лепеници ван турске паланке. Родина бара име само казује, изнад данашњег Бубња, а Бубањ бара више данашњег језера.Ћеримова бара била је код првог ушћа Сушичког у Алајбегов поток. Циганска бара у близини извора Циганчица у даншњој Бресници. Сушичка бара у близини некадашњег Грујиног извора данас Грујине чесме. Палигорићка бара на углу Улица Војводе Путника и Мишића (где и данас житељима зграда на тој локацији плаве подруми), а Цветкова бара на Цветковини у насељу Вишњик, код споменика Словачким побуњеницима .

Луковић је евидентирао и исто толико извора и издата пијаће воде на територији Крагујевца. Бубањ, Циганчица изнад Лекине баре. Андре бабе, баштована који је снабдевао Крагујевчане свежим поврћем, и данас „живим“ и каптирани у шахти у гаражи број четири у војном насељу код Сиренчета. Извор Хајдучица код Илине воде, где су се за време Турака окупљали хајдуци и планирали нападе на турске караване из правца Јагодине и Баточине, добио је, како легенда каже, по жени – харамбаши хајдучке дружине којој су Турци погубили мужа и сина и она им се због тога са својом дружином светила. Весин извор налазио се на пиварском брду и вода из њега је текла низ улицу Војводе Степе ка силосу и ранжирном колосеку, Илина вода била је у самом насељу које је по њој добило име, а на чијем је изворишту  позната чесма коју је Милош обновио током своје друге владавине 1859. године.
Буквица у Бресници добила је име по једном предаву о столетној букви изнад изворишта, а по другом по буковој клади која је као лула била укопана у сам извор. Постоји још и извор на Теферичу, кога је описивао и познати Крагујевачки географ професор Живадин Степановић, Грујин извор који је добио име по познатом Крагујевачком трговцу који га је уредио у данас позна у чесму почетком прошлог века и тај плац завештао општини . Луковић каже да он и данас ради, али је као и сви наши легати запуштен. Шумарички извор у најпознатијем градском излетишту извире у насељу Вишњик код споменика Словацима, али је по мишљењу нашег саговорника дискутабилна вегова исправност воде за пиће због оближњих дивљих депонија. У Теферичу постоји и Турски извор на којем су, како само име каже, Турци у давна времена организовали свој провод у природи. Луковић евидентира и два издашнија издата код Цветковине изнад споменика Словацима, код насеља Ердоглија у правцу Багремара  и Старе Колоније.

– Не умемо да ценимо и чувамо оно што имамо, закључује Луковић, додајућ и како није себичан човек и волео би да своје знање и резултате вишегодишњих истраживања пренесе другима.  Да се не заборави, а ко зна када може и да затреба.

Најдубље баш код Крста

Крагујевац је по Луковићевим истраживањима у време Панонског мора био залив, као што су у околини још постојали и Велико моравски залив, Гружански залив (брдо изнад данашње книћанске цркве било је острво), Јужно моравски залив. Отицањем Панонског мора на тим местима настају велике мочваре. Из приложене карте Крагујевачки залив рађен је по изохипсама  које означавају надморску висину од 200 метара. Дужина залива у Панонском мору, од села Голочела па све до Баточине, износила је 25 километара. Ширина на улазу код Стражевице била је 2,5 километара, а дубина у центру Крагујевца код Крста при садашњој надморској висини износила је 78 метара. У Крагујевачком заливу постојала су 2 острва код села Никшић. После повлачења воде Панонског мора, па Панонског језера (средином плиоцена), први пут се указује копно. Отицањем вода Панонског језера, на данашњој територији града Крагујевца остала је велика мочвара. У то време Лепеница је практично текла од једне до друге баре, мањег или већег језерцета. У њих се уливала и из њих отицала. Њено корито било је кривудаво, препуно мањих или већих рукаваца, спрудова, речних острва и напуштених пресушених рукаваца. Професор Драган М. Петровић, који је педесетих година писао о Крагујевачким водотоковима, оставио је следећу забелешку: „Некада је ова раван била стално под водом и прекривена шеваром, па се по мочвари и чамцима ишло„.

Издани, извори и чесме

Издан је место где подземна вода избија на површину земље. У кречњачким пределима, површинска, атмосферска вода пропада кроз пропустљив слој земље а зауставља се у подземним пукотинама и пећинама изнад непропустљивог слоја. Одатле малим подземним каналима кроз пукотине стена појављује се на површини земље као изданска вода. Вода на издату није текућа, не отиче већ  мирује у површинском удубљеву. Вода се на издату не точи, већ захвата шаком или посудама. У прошлости, на ужем подручју града у време постојања Лепеничке мочваре било је више издата бистре и питке воде. Многи од њих да нас су усахли. Извор је место где подземна вода избија на површину земље и представља почетак текуће површинске воде. Појављује се на местима где су набори, напрслине и пукотине у земљиној кори. Кроз ове пукотине и напрслине изданска вода из пећина и подземних басена истиче на површину земље. Подземна изданска вода храни „се атмосферским падавинама“. Извориште је простор око извора. У прошлости на ужем подручју града налазило се 11 извора. Чесма је плански изграђен грађевински објекат изнад извора текуће пијаће воде. Данас на ужем подручју града Луковић  је евидентирао 8 чесама.

Оштро око и нераздвојна кичица

 

Милован Луковић рођен је 20. јануара 1936.године у гружанском селу Топоница. Сликарством
се активно бави од 1949. године. Данас је пензионер, а каже да је имао два занимања, био је економиста у логистици „Заставе „, а пошто је сваки занат златан завршио је браварски. Његова највећа пасија је ликовна уметности успешно се бави сликарством, вајарством, моделарством, макетарством… Широј јавности постао је познат када је промовисао своје радове попут макете Шанца Крагујевац и турског купатила хамам који су били изложени у музеју у Шумарицама. Аутор је књиге „Векови у коренима постава„. Члан је Удружења ликовних уметника Крагујевца ЛУК. Имао је више самосталних изложби, махом код нас и групних у Мађарској, Солуну, Каленићу, Београду, Горњем Милановцу, Шапцу, Рачи, Борчу, Брзану и наравно, Крагујевцу.

извор: Крагујевачке новине, четвртак 24. јануар 2013. године                     пише: Зоран Мишић 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

7 коментара на “Заборављена водена блага – пише Зоран Мишић

Оставите коментар