Заборављене приче и легенде – пресуда Павла Цукића турском доушнику

Цукићи из села Велико Крчмаре доселили су се у овај крај Шумадије после велике сеобе под Чарнојевићем, кад

Цукићи из села Велико Крчмаре доселили су се у овај крај Шумадије после велике сеобе под Чарнојевићем, кад су наша села остала пуста или врло ретко насељена. Легенда каже да је село добило име по лепој крчмарици Мари која је држала крчму крај царског друма, па то место доби име Крчмаре – крчма код Маре. Како је с једне стране друма било две куће, а с дрге стране три, онак крај са мање кућа поста Мало Крчмаре, а овај са више – Велико Крчмаре.

Млади Павле Цукић је рано узео пушку и одметнуо се у хајдуке, склонивши се у недоступну Мучибабу. Павле је био смеђ, леп младић, велики шаљивџија и весељак, али за Турке крвопилац; задовољство му је било убити Турчина, веће него чашу ракије попити. Био је необуздано смео и убрзо је постао вођа хајдучке дружине. Када је плануо Први устанак, придруже се Карађорђу, а по пропасти устанка 1813. године бежи са породицом у Срем. Али, чим је чуо да је почео нови устанак, оставља породицу и враћа се да ступи у борбу, овога пута под команду Милоша Обреновића. Жена којом се оженио док је хајдуковао остане у Срему са децом, а занимљиво је његова свадба у Крчмарима.

Турци су стално трагали за Павлом Цукићем, постављали заседе и ретраживали село и околину. Пошто је Павле решио да се жени и нашао изабраницу, у фамилији отпочну са припремом свадбе. Одреде и дан када ће бити свадба. Павле је више времена проводио кријући се по околним шумамам или хајдуковањем у даљој или ближој околини, али је кришом навраћао и кући. По договору, требало је са дружимон да дође у Крчмаре на сам дан свадбе, па је требало да се добро осмотри околина – да нема турске потере.

Међутим, већ зором Турци опколе село. Значи да је неко ко је тачно знао шта се се спрема о томе обавестио Турке. Пошто се и на тако нешто рачунало, био је договор да се сватови сакупљају као да се ништа не догађа, иако су Турци свуда унаоколо, а да девојке, играјући у колу, певају одређену песму која би Павлу и дружини дојавила да су Турци у селу. Са оближњег виса, где чула грлата песма девојака, Павле је све схватио и није улазио у село. Турци су га чекали до сутона, а онда су, не смејући да заноће у селу, пошли пут Крагујевца. Тек онда је Павле са дружином дошао, али никоме није било до даљег весеља, већ су се сви питали ко би могао бити доушник који је све дојавио Турцима? Почели су да износе сумње, препричавају ко се како од мештана понашао претходних дана и ко се највише распитивао када ће свадба.

На крају, сумња паде на Војина из суседног села Ресник. Он је чувао агине ливаде на међи између два села и он је обећао да ће му поклонити ливаду и дати још дуката ако дојави када ће Павле бити у селу.

Брзо су пронашли и ухватили Војина још током ноћи. Са првом зором, верујући да ће Турци опет доћи, Павле је пожурио да сврши са Војином. Доушнкиу се морала изрећи одговарајућа казна. И Павле му нареди да сам себи копа гроб. Војин се другачијој казни, сем смрти, није могао надати, али ипак је молио, преклињао и пузео пред Павлом Цукићем, тражећи милост. Међутим, ни за мање грешке код овог хајдука није било милости.

А казна је заиста била стравична – Војин је жив закопан! И то у гроб који је ископао својим рукама. Јаруга где се то десило брзо је била напуштена од стране хајдука, остао је сам бурума земље под којом је нашао страшну смрт доушник Војин. Остале су и агине ливаде и његова кућица на њима. Турци су, заиста, опет дошли, али су могли само да сазнају како је њихов доушник завршио.

Јаруга где се ово све десило прозвана је Пузаја – јер је Војин пред Павлом Цукићем пузео и молио за милост – а на агиним ливадам и оред напуштене Војинове кућице касније се направи још кућа и оформи, прво заселак, а онда и ново село под именом Војиновац, за опомену како пролазе доушници и издајници.

Иначе, Павле Цукић је избегавао да долази у Крагујевац. Зиме је проводио у манастиру Драча, где га је калуђер Максим научио помало да чита, је је био неписмен. Младен Миловановић по наредби Карађорђа произведе га у војводу и на основу тог звања он одбија да се покори кнезу Милошу и престане да прогони Турке, због чега је ухапшен од стране Вујице Вулићевића и Анте Протића, доведен је у Крагујевац и предат у апс. Из Крагујевца је кренуо на своје последње путовање у Београд, где би био испоручен Турцима да му суде. Раним јутром је колона коњаника кренула. Павла Цукића су попели на коња док су му окови спутавали ноге испод трбуха коња. Пркосно је подигао главу, потерао коња и запевао: „Чудиће се и гора и трава куд се деде Цукићева глава“!

Пошто није желео да жив буде предат Турцима у руке, попио је дотурени отров и пред Београдом умро. Глава му је одсечена и однета Турцима и њој се, заиста, изгубио сваки траг.

Текст: Александар Бабић
Извор: крагујевачке новине

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар