Зачетнику фудбала у Крагујевцу у спомен

Сутрадан на, главном улазу у Градски стадион, откривен је спомен-рељеф у бронзи са ликом Данила Стојановића Даче, пионира

Крагујевац је у суботу и недељу (23. и 24.август 1969.године) личио на фудбалски сајам. На окупу су се нашли еминентни фудбалски радници из целе земље. У суботу је, у салону хотела „Крагујевац“, одржан састанак Извршног одбора Фудбалског савеза Југославије, а увече, у великој сали Општинске скупштине, свечана седница Извршног одбора Фудбалског савеза Србије поводом 50-огодишњице постојања ФСЈ. Изабран је наш град, Крагујевац, јер је из њега фудбалска лопта кренула широм Србије. Сутрадан на, главном улазу у Градски стадион, откривен је спомен-рељеф у бронзи са ликом Данила Стојановића Даче, пионира фудбала у Крагујевцу- „први фудбалски споменик у Југославији“, према загребачком „Вечерњем листу“. Спомен-обележје великом фудбалском заљубљенику, зачетнику фудбала у овом граду и оснивачу СК Шумадије (1903.), БСК-а (1911.) и Велике Србије (1913.) у Београду, која је свој највећи успех доживела између два рата под именом „Југославија“. Раде Митровић, један од најстаријих крагујевачких фудбалера, истакнути спортски радник, тадашњи председник СД Раднички је истакао да је чика Дача цео свој живот посветио фудбалу и дао изузетан допринос његовој популаризацији.

Ревија СД Раднички, број 4, 21.10.1969.- „Још за време студија у Немачкој“, пише чика Дача, „играјући за један клуб, толико сам заволео фудбал да је он такорећи постао саставни део мог живота… Зато сам још тамо, у Немачкој решио, да ову корисну и лепу игру пренесем у нашу земљу. Од своје скромне студентске уштеђевине купио сам две фудбалске лопте и безмало комплетну опрему за један тим. То је био први корак фудбала у Крагујевцу, а заједно са осталим ентузијастима из Београда, и у Србији. Било је великог отпора ондашње ћивтинске чаршије која није могла да схвати да њена деца „јурцају“ по пољани за обичном „мешином“, и то онако разголићени, само у гаћама. Са тешкоћама се требало борити на сваком кораку. Погрде и малограђански подсмех били су једина награда. Али ми се нисмо обазирали на све то. И ја и моји ученици имали смо довољно снаге да однсемо победу.“

текст написао и послао наш члан: Раде Јовановић  

3

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар