Закони љутог Вучића

Народ готово побожно слушао беседе Томе Вучића Перишића против кнеза. Милош није жалио дукате да би власт повратио

МИХАИЛО је предосетио да Тома Вучић Перишић није једини противник достојан респекта, већ да Порта и Русија дипломатским мешетарењем ломе темеље његовог кртог режима. У то се уверио кад је барон Ливен с Портом утаначио да се отворе врата повратка уставобранитељских првака. Поново је кнез морао у очи да гледа и Вучића и Аврама Петронијевића, охолог Ћају, чије је „мирно и безазорно држање“ јамчио београдски паша. Лук њиховог повратка протегао се од краја 1841. до марта 1842. године. Порта је опруге затегла тврдњом да је „влада кнеза Михаила штетна за њене интересе“. Притом је књаза довела у теснац инсистирањем да смени министре и да их замени уставобранитељима. Из руку му је бестидно узимала и штап и бич.

Порта је још у Цариграду открила Вучићу да ће му и „сама Аустрија бити при руци“, јер се „Михаило сматрао као руско орудије у турском царству“. Држећи се цариградских упутстава, Илија Гарашанин и Вучић охоло су показивали, при свом повратку, да још једна сила стоји уз њих. Одсели су у резиденцији аустријског конзула, где их је походио и земунски генерал Хауер. Дипломатска подршка, као неко зло клупко, откотрљала се из Михаилових руку. С начином „једног сељачког букача, или, како се онда говорило, бургијаша“, Вучић је, нимало снебивљивим говорима кметовима и виђенијим људима, васпостављао пут обарању кнеза Михаила.

Народ је слушао, готово побожно, Вучићеве демагошке беседе „танким гласом, и у једном лажно снисходљивом и потуљено простосрдачном тону“. Он је, отворено у лице, бацио рукавицу кнезу Михаилу „да данак мора остати 5 талира и да га нико не може повећати“.

Вучић је паролом о једнакости дигао Србију на ноге. Нјегов говор је слика особеног демагошког дара. „Сељак рушилачке енергије“, какав је засигурно био Вучић, једном непорецивом истином придобијао је оне, које иначе бије церићем и наджаком: „Ја се не бојим никога: ни Књаза ни Совета ни попечитеља ни митрополита, – и нико не треба да се боји никога. Ми смо сви равни: што је Књаз, то је и свињар, – што свињар, то и саветник, – што саветник, то и терзија, а што терзија то и судија – што судија, то и ја…“

Памте се још његове речи – „Ко ти устражи више од пет талира пореза, узми пушку па за крушку па у леву сису“, што значи „гађај право у срце“. Тиме је Вучић не само одшкринуо врата безакоњу, већ и најавио један потоњи беспоштедан обрачун.

ГЕАЧКА БУНА
Прву вест о буни донео је „добегли начелник смедеревски Петар Поповић“. Књаз одмах наложи „да са војном ескортом похитају у Смедерево и начине реда“. Војници у Гроцкој сусретоше одбегле пандуре који им саопштише „да је у Смедереву буна у највећем јеку“ и да је „безуспешно да се народ наговарањем и претњама утиша“.

НееластиЧном политиком Михаило као да је губио снагу. На коцку је, било је јасно, ставио свој опстанак. Није хтео да попусти Државном савету који је једногласно тражио смену њему оданих министара. Опет се тражило да се „на белој хартији потписује“, чиме се књазу елегантно налагало да прихвати захтеве уставобранитеља. Порта, ослоњена на Аустрију, Михаила је гледала као руског човека, па је почела „тајно људе на буну спремати“. Сводећи биланс свог попуштања Михаило је лако уочио да се против њега ради „са две стране“.

Прву ударну опругу држао је књаз Милош. Мислио је да лукавим дељењем новца може све браве отворити. Зато није жалио да разреши кесу да би се вратио на престо. Веровао је да његова жеља није била тек пусти сан. Зато је сину Милосава Ресавца олако дао 15.000 дуката да припреми терен за тријумфални долазак Господара. Али те паре су се слиле у джепове уставобранитеља, јер је Ресавац с њима био у дослуху.

Тако је „властољубиви отац поткопавао тло испод ногу свога сина“. А тиме су уставобранитељи добили отворени пут да сами јуришају на Михаила.

ВуЧић и Петронијевић пркосили су Михаилу одевајући низамско одело, а књажеви министри „били су безбрижни, незаузимљиви, слаби у надзиравању, гоњењу и уништавању оваквих и сличних махинација“. Да Аустрија будно прати догађаје у Србији потврдио је и долазак генерала Хауера „под изговором укорићавања Саве“. Михаилова полиција није била подозрива ни оног тренутка кад је Вучић затражио загранични пасош на четири месеца, а Петронијевић вребао прилику да оде у иностранство. Михаило предосећа да се нешто спрема, али не верује гласовима да су „Турци дали миг за побуну“.

Вучићеви кортеши већ су се били разлетели „у свој крај да скупљају и оружају народ“. Док је књаз оклевао, своју прилику стрпљиво је ишчекивао његов ађутант Александар Карађорђевић, који је „стајао далеко од свих задевица“.

Четири дана пре но што ће Вучић прећи у Земун, а одатле у вешто закамуфлирану побуњеничку мисију, доспео је у Београд комисар Шекиб-ефендија, члан турског дивана, који је стигао „ради преговора с кнезом о отпуштању непоћудних јој министара“. Енглески конзул Фонбланк да би смањио напетост предложи Портином емисару „да удари средњим путем“, што је значило да не поставља Вучића ни његову дружину.

Буна је, међутим, изведена „по утврђеном плану“. Вучић је 17. августа 1842. године прешао из Београда у Земун, где се код „Златног лава“ сусрео с генералом Хауером, а потом је отишао у Панчево. Уз помоћ турских каикчија стигао је у Смедерево, а одатле је продужио ка Крагујевцу, где је стигао 20. августа. „Врло лукав у намери да од народа прикрије своју праву сврху“, Вучић је хитао у Крагујевац да се домогне топова. То се доцније показало као угаони камен победе. Светина је веровала претворном Вучићу, који је знао рећи „где кнежева длака, ту моја глава“. Он није придобијао следбенике, већ је стварао геачку војску.

(Наставља се)
Изрор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар