Животна прича – Раде Марјановић: рокерско срце, тамбурашка душа

Љубав према театру и супрузи Бојани са којом живи три и по деценије, најважније су емоције које су

Љубав према театру и супрузи Бојани са којом живи три и по деценије, најважније су емоције које су од глумца Радета Марјановића, упркос томе што се није остварио као отац, створиле најсрећнијег човека

Глумац Раде Марјановић рођен је 13. јуна 1950. године у Краљеву. Иако су му родитељи живели у Крагујевцу, његова мајка Манасија изненада се породила у свом родном граду док је била у посети код фамилије. Шармантни уметник и данас говори да је Крагујевчанин ис поносом истиче како је неке од најлепших тренутака свог одрастања провео у Шумадији. Бравурозну каријеру градио је полако и студиозно, прво у позоришту, а касније и на телевизији. Срећно детињство провео је у Крагујевцу, а доласком у Београду остварио се у серијама Димитрије Туцовић, Забрањена љубав, Стижу долари, Метла без дршке, Бела лађа, али иу позоришним представама Неки то воле вруће, Љубавно писмо, Цигани лете у небо, Пољуби ме Кејт … Свог најранијег детињства сећа се с осмехом на лицу, срећан и задовољан што је успео да оствари већину својих животних снова.

– Рођен сам у Краљеву, али ипак сам Крагујевчанин јер сам ту провео цело детињство и младост. То је мој град и увек кажем да сам Крагујевчанин, мада већ годинама живим у Београду. Из младости и детињства црпе се енергија за цео живот, па и за уметност којом се бавим – прича Марјановић који је већ три деценије активни члан Позоришта на Теразијама у којем пуним срцем ужива радећи на даскама које живот значе.

– Као и свака младост и моја је била бурна. На моју срећу, Бог је хтео да живим у безбрижној адолесценцији, за разлику од многих генерација које су прошле кроз нека ружна времена. Ја сам ипак имао могућност да се бавим собом и својим пријатељима. Памтим дивна дружења и породицу која ми је омогућила безбрижно детињство. Крагујевац је био индустријски град у којем се издвајала чувена фабрика Застава. У њему се живело пуним плућима и ништа није одавало утисак провинције. Имао сам могућности да се искажем у глуми и музици. Као васпитан дечак никада нисам прелазио границу пристојности иако сам добрим делом растао и на улици. Једноставно, могао сам да осетим драж живота, што је одредило моју личност и то да кроз живот корачам отворених очију. Моја младост била је у знаку Дома омладине, институције у којој сам могао да доживим и остварим све своје интересне сфере. Били смо момци који су волели музику и цела моја екипа бавила се нотама. У Дому омладине рано смо почели да се бавимо позориштем захваљујући директору Мирку Ђоковићу који је у великој мери успевао да омладину повуче са улице. Први смо почели да дела Ежена Јонеска и Семјуела Бекета претварамо у представе које на својим репертоарима нису имала ни професионална позоришта – описује глумац којем су родитељска љубав и благостање у савршеној породици помогли око формирања бројних животних ставова. Научио је да цени искрене пријатеље који су му поред породице били најзначајнији ослонац у животу.

– Мој отац Миле Марјановић био је музичар и свирао је хармонику. Имао је свој оркестар са седам, осам чланова. Свирали су од џеза до озбиљне, па и оне фине градске народне музике. Отац је био капалик и веома сам поносан на њега. Време сам углавном проводио са мајком Манасија путујући по местима у којима је тата наступао. Путовали смо по градовима и мењали хотеле, а сећам се да сам као сасвим мали дечак, уместо у забавишту, време проводио у крилу певачице – с осмехом наглашава уметник.

Након успешног школовања у Крагујевачкој гимназији и дивног дружења са својом генерацијом, Раде се упутио у Београд где је уписао Позоришну академију.

– Имао сам среће да студирам са малом групом људи. Нас десеторо на класи Миње Делића и петнаест дивних професора, што сматрам великом привилегијом јер смо фактички били као породица. По цео дан били смо на академији, где смо радили, учили и дружили се. Тај прави приступ школовању олакшао ми је одлазак од куће. На класи је било више студената који су дошли из провинције. Били смо окренути једни другима, дружили смо се и живели заједно у изнајмљеним становима – искрен је Раде који се са сетом присећа и првих љубави у родном граду, у почетку платонских, али и оних правих у престоници.

– Из Крагујевца сам отишао и оставио прву љубав. Али, свака је прва (смех). Међутим, даљина је учинила своје, аиу Београду су почеле да ми се дешавају прве љубави. Биле су лепе, младалачке и веселе. На класи смо се платонски заљубљивали, а везе које су се дешавало са стране биле су бурне и праћене великом љубомором. Ми са класе путовали смо увек заједно, летовали и зимовали. Волели смо да летујемо у Ровињу, где смо изнајмљивали куће на цело лето, ас обзиром на то да је Пулски фестивал био близу, редовно смо га посећивали – прича Раде.

Након завршене академије почео је да игра у бројним позориштима. Почео је у Атељеу 212, касније је био члан Народног позоришта, Позоришта на Крсту и на крају се одлучио за Позориште на Теразијама. Одувек је говорио да у позориштима највише воли људе, али да никада није бежао од телевизијских серија које су га прославиле код шире публике.

– Свој професионални пут одабрала сам управо због позоришта. Оно је део мог живота, а човек када се школује за глумца, ради то да би играо у театру. У нашој професији морате да постанете познати како бисте лакше довели публику у позориште. Често сам путовао по Србији, а посебно ми је драго због тога што сам у сомборском позоришту радио са Љубомиром-мучију Драшкић. Тамо смо играли култну представу Позабави се Амелијом која је играна стотинак пута. Дружио сам се са бардом нашег сликарства Миланом Коњевићем с којим сам ноћи проводио у дружењима – прича Марјановић.

Када је током деведесетих година схватио да је у току једног месеца одиграо чак тридесет две представе, одлучио је да се бави и другим бизнисом. Отворио је пекаре у Крагујевцу, а паралелно са каријером у позоришту учествовао је у телевизијским шоу-програмима и домаћим серијама које се често репризирају. Када му је било свега двадесет пет година, сасвим случајно упознао је своју супругу Божану у којој је одмах препознао жену свог живота.

– Ускоро ћемо прославити тридесет пет година брака. Без особе као што је Божана многе ствари не бих могао да пребродим. Од ње сам увек добијао велику количину позитивне енергије и сигуран сам да већину својих пословних успеха њој дугујем. Увек је имала стрпљења за мене. Божана је педагог и због своје професије има потпуно другачији живот од мог. Морала је да устаје рано, а одлазила је на спавање са мном касно. Много штошта је у животу жртвовала због мене, моје професије, путовања на која сам одлазио и увек сам се трудио да јој узвратим на прави начин. Ако човек нема заједничке спреге са партнером, нема ни срећног живота. Срећан сам што ми се она десила у животу – прича Раде који са својом супругом, нажалост, није успео да се оствари у улози родитеља

– Нисмо имали деце. Једноставно, такав је живот – каже глумац који не зна рецепт за срећну љубав, али је сигуран да оба партнера морају да буду у потпуности остварена.

– Опстанак заједнице може да се догоди само између две особе које се пронађу и свака на свој начин може да проживи живот. Ако неко од супружника не уме да се бави собом, неће му помоћи ни брачни друг – прича уметник који важи за човека ведрог духа увек спремног за пријатно дружење уз музику и драге пријатеље.

– Боем је човек слободног духа који има богат унутрашњи и емотивни живот. Боемство није пијанство. Када човек уме да се радује и живи, али и победи зло које је око њега, онда је он боем. Мото целог мог живота нашао сам у стиху мени драгог пријатеља Галета Јанковића: Мислим да сам успео да помирим у себи рокерско срце и тамбурашку душу. Најсрећнији сам када немам проблеме. Покушавам да их све решим, од оних егзистенцијалних до комуникационих. Волим да се препустим тренутку. Редовно одлазим на Саву где са својим пријатељима проводим лепе тренутке у дружењу. Радујем се доброј књизи и уживам у свему што живот може да ми пружи. Умем да живим и да будем задовољан. Мени је потребно мало да бих био пресрећан – каже Марјановић који је пре осам година одлучио да направи кабаре Добра стара времена и недавно су обележили двестоти извођење у Дому синдиката. Са својим пријатељима и сарадницима кроз квалитетан сценарио и музичке хитове из седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година успео је да пренесе позитивну енергију на публику. Преседан у раду његовог кабареа јесте и учешће легендарне Лоле Новаковић која се пре петнаест година повукла са јавне сцене.

– Лола увек каже: Ја ћу само са Радетом да радим. Градим пријатељства поштовањем и добрим односом према људима. Сматрам да је то начин живљења и сиромашан је човек који нема много пријатеља. Кроз кабаре прошли су моји бројни пријатељи и колеге: Тања Бошковић, Даница Максимовић, Љиљана Степановић, Снежана Савић, Злата Нуманагић … Не стављам пријатељство ван професије, већ успевам да их уклопим – закључује Раде.

Ксенија Конић
Извор: story.rs

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар