Марија Шерифовић 14.новембар 1984,Крагујевац) је српска певачица поп музике. Музичку каријеру је почела 2003. године, када је снимила први албум. Позната је по хитовима Бол до лудилаУ недељуНије ми први путМоре пелина и Нисам анђео. Највећи успех у њеној каријери представља победа на Песми Евровизије 2007 год. године у Хелсинкију са песмом  Молитва, што је уједно представљало и прву победу Србије на овом фестивалу.

Маријина мајка је Верица Шерифовић једна од најпознатијих певачица народне музике. Марија је завршила гимназију и нижу музичку школу у Крагујевцу.

Каже да је први пут певала око првог разреда основне школе; иако је у почетку певала народну музику, већ у четвртом разреду је на дечјем фестивалу у Крагујевцу Деца певају хитове певала песму Витни Хјустон . По завршетку средње школе преселила се у Београд.

Свој први албум „Нај, најбоља“ снимила је 2003 год .Шерифовић се на српској музичкој сцени истиче својим снажним и продорним вокалом, а често се коментарише и њен наглашено опуштен стил облачења.

Шерифовић је имала већи број успешних наступа на фестивалима:

  • Будвански фестивал 2003,Горка чоколада
  • Будвански фестивал 2004, Бол до лудила, прво место
  • Беовизија 2005, Понуда, седмо место
  • Радијски фестивал 2005, У недељу, прво место
  • Фестивал у Врњачкој бањи 2006, Дуго, награда за интерпретацију
  • Беовизија 2007, Молитва,прво место
  1. 2006. године објављује други албум Без љубави. фебруара 2007. је одржала самостални концерт у београдском Сава центру, који је описала као „најсрећнији дан у животу након којег планира и неколико концерата у градовима Србије и земљама некадашње Југославије.

Марија Шерифовић снима за Сити Рекордс. На  Беовизији 2007 је победила са песмом Молитва Владимира Граића на текст Саше Милошевића Марета, освојивши 12 поена у телегласању публике и 10 у гласовима жирија.

У финалу  Еуросонга 2007године у Хелсинкију  у Финској Марија Шерифовић је донела победу Србији (која се на овом такмичењу први пут појавила као самостална држава) и тако јој омогућила да организује избор за песму Европе 2008 године. Након повратка из Хелсинкија, оргнаизован јој је дочек испред скупштине у Београду, који се традиционално организује након, до тада, спортских успеха.

 


Радоје Домановић (Овсиште, 16.фебруар 1873—Београд, 4.август 1908) је српски сатирични приповедач.

Радојев деда Милић Домановић је досељеник из Херцеговине са једне висоравни између Требиња и Невесиња. Задржао се у околини Крагујевца. Радио је и служио код Симеона Цукића сина Павла Цукића познатог устаника и Карађорђевог војводе. Овај оштроумни Херцеговац се ускоро својим радом и знањем уздигао од најамног радника до слободног сељака. Кораком испред времена обојицу синова, Алексу и Милоша – Радојевог оца, школује на богословији. Алекса се запопио, а Милош је отишао у учитеље. Ради као учитељ, али се бави и уносним пословима. Храбар и интелигентан ускоро постаје имућан човек. Жени унуку Павла Цукића и ћерку Симеона Цукића, оног газде код кога је његов отац Милић радио као слуга. Из тог брака рођен је 16.фебруара (или 4. фебруара по јулијанском календару)1873 године у породици сеоског учитеља у селу Овсиште код Крагујевца Радоје Домановић. Детињство је провео у суседном селу Јарушицама, где је завршио и основну школу. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Као професор српског језика радио је у гимназијама у Врању,Пироту и Лесковцу.Због политичких уверења је прогањан, премештан и отпуштан са посла. После пада режима краља Александра Обреновића 1903. године, незадовољан малим променама у земљи, покреће политички лист „Страдија“, у којем покушава да се бори против мана новог режима. Разочаран, одавао се све више боемском животу, много је пио, и усамљен, огорчен и сиромашан умро је у 35. години живота, 4.августа 1908. у Београду.

Књижевни рад

Пресудан утицај на карактер и књижевни рад Радоја Домановића, имају две чињенице. Његов отац Милош и његова моћ, али и мајка, унука устаника Павла Цукића. Милош је био првенствено сеоски газда па онда учитељ. Тврдоглав и свестан своје снаге. Мајка, нежна и пуна љубави према сину учила га је српској народној поезији, чојству и поносу српског сељака – револуционара. Радоје Домановић је бескомпромисан и храбар. Његова мисао бритка и провокативна. Он је први прави сатиричар међу српским реалистима. Сатира је главно обележје његовог талента. Он је творац српске сатиричне приповетке.

Велики број основних школа носи име „Радоје Домановић“, такође постоји и Задужбина „Радоје Домановић“ која додељује награду са  истим именом.

Приповетке

Његове најзначајније приповетке су:

  • Вођа
  • Данга
  • Страдија
  • Мртво море
  • Краљевић Марко по други пут међу Србима
  • Размишљање једног обичног српског вола
  • Укидање страсти
  • Позориште у паланци
  • Гласам за слепца
  • Не разумем
  • Наша посла
  • Сан министра

Филмови

Домановићева дела су преточена на филмско платно:

  • 1964. Бој на Косову
  • Краљевић марко по други пут међу Србима (ТВ)
  • 1980. Приповедања Радоја Домановића серија)
  • Нека  чудна земља

Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847 — Ница, 17. мај 1917) био је српски војвода. Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.


Јован Ристић (Крагујевац, 4. јануар (јулијански)/16. јануар (грегоријански) 1831 — Београд, 23. август (јулијански)/4. септембар (грегоријански) 1899) је био политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Народнолибералне странке, два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића, а 1878. био је представник Кнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије.

Животопис:

Јован Ристић је био човек импресивне интелигенције, велика личност у српској политици у 19. веку. Био је једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама. Рођен је 1831. у Крагујевцу, у сиромашној породици, од оца Ристе и мајке Марије. Рано је остао без оца, a у свом „Тестаменту“ Ристић је писао: „Изнад свега сам осећао потребу да се повинујем Божјем провиђењу, захвалан што ме је извукао из сиромаштва и извео на пут на којем сам у грађанском животу и државним положајима могао да заузмем одређено место и под тешким околностима зарађујем за живот.“

Пошто је дипломирао на београдском Лицеју стипендијом српске државе 1852, стекао је звање доктора филозофије на Хајделбергу. Потом је наставио студије на престижној париској Сорбони. У Немачкој је студирао код прослављеног историчара Леополда фон Ранкеа, и после студија намеравао је да каријеру настави као историчар. Али, није успео да добије место професора историје на београдском Лицеју.

Године 1854, игром случаја, постао је државни намештеник: почео је да ради у Министарству унутрашњих дела, које је водио утицајни политички лидер Илија Гарашанин. На младог Ристића снажан утицај извршила је строга бирократска школа. Постао је уверен да се одатле може управљати земљом. Ускоро се оженио Софијом, ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи Томе. Овај брак му је, поред новца, донео и наклоност српских кнежева из династије Обреновић. Занимљиво је да је у једном периоду, радећи као уредник „Српских новина“, популарисао Шекспира у Србији.

Гарашанин је послао Ристића у Српско посланство у Цариграду 1861. Био је то почетак његове успешне дипломатске каријере. Интелигентно је разговарао c Турцима, и 1867. успео је да издејствује укидање њихових тврђава у Србији. Дакле, он је кључна личност у дипломатији, у другој половини 19. века: преговара око ослобађања од турске доминације и стварања српске државе. Вративши се у Београд, постављен је за министра иностраних дела. Постаје један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. После убиства кнеза Михаила, маја 1868, он је довео кнеза Милана из Париза, када је овај имао 14 година. Ристић је два пута био регент: кнезу Милану и краљу Александру. Зато је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ, био је сива еминенција.

Био је редовни члан Српске краљевске акдемије (данас САНУ) и једно време њен председник 1899.

Ристић – дипломата и политичар:

Будући несигуран, кнез Милан није волео Ристића, бојао га се. Волео је једног другог дипломату, Јована Мариновића. Зато што се није петљао у власт. Тако да је владала конкуренција између те две личности, али Мариновић није био куражан, повлачио се. Управо захваљујући Ристићу Србија је добила независност на Берлинском конгресу.

Будући да је Српско-турски рат 1877 — 1878. био успешан за српску војску, чинило се да постоје добри изгледи да се остваре политички циљеви Србије. На Ристићевој влади било је да донесе одлуку o војним захтевима Србије, који би се заснивали на овим српско-руским победама. Кнез Милан и српска влада одабрали су за тај задатак Ристића као дугогодишњег борца за националну политику Србије.

Српско-бугарске свађе, углавном око граница, које су изазвали глупост и пробугарска пристрасност одговорних руских званичника, развиле су се у смртно непријатељство. Кнез Черкаскиј подржава максималне бугарске претензије. Читаво подручје које су заузеле српске трупе он означава као бугарске, додељујући Бугарској Призрен и Приштину, чак и нишки округ.

Санстефански споразум:

Премда никад није спроведен, Санстефански споразум имао је далекосежне последице за Јужне Словене и њихове односе c Русијом. Споразум је Србији дао независност, али је испуњен тек делић њених територијалних захтева. За српску јавност и политичке лидере ово је била велика неправда, коју су наметнули Руси a чије разлоге Срби нису могли да разумеју. Ристић је био озлојеђен одлукама из Сан Стефана. Прилику да Србија изађе из готово безнадежне ситуације видео је у незадовољству Беча и Лондона Санстефанским уговором. Две велике силе биле су решене да минирају споразум, посебно његов кључ: велику Бугарску. Српске војничке победе и Ристићева вешта дипломатија учинили су да се добије сагласност Русије o задржавању постојеће војне ситуације, до постизања дефинитивног решења. „Не смемо пристати на улогу пиона која нам је дата“, написао је Ристић шефу српског генералштаба Кости Протићу у марту 1878.

Споразум из Сан Стефана извео је велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу. Ристић ће ускоро отићи у Беч, потом у Берлин да брани српска становишта код министра иностраних дела Андрашија и канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће врхунац Ристићеве дипломатске каријере, a Србији донети значајну корист.

Берлински конгрес:

Све до Сан-Стефана кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је прокљувио да су два рата Србије c Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољна политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.

Већина одлука, које су потврђене Берлинским споразумом, постигнута је незванично, иза затворених врата. Министар иностраних дела Ристић одиграо је кључну и позитивну улогу. Помогао му је изасланик Коста Цукић, заједно су били оно најспособније што је Србија тада имала. Ристићев положај био је тежак и деликатан: притиснут од Беча да препусти територије на западу, a од Русије да препусти области око Пирота и Трна Бугарској на истоку. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, a да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама. Србија је веома добро прошла у Берлину, добила је за четвртину већу територију. Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима. Преузимањем контроле над јужноморавском долином Србија је постала владар главних праваца из Европе на Балкан, a отворен је и правац долином Вардара. Ристић је успешно завршио борбу Србије са Османским царством. Такође, дао је темељан допринос уставном развоју Србије својом одлучујућом улогом у припреми устава од 1869. и 1888. Ови документи подстакли су јачање демократских институција у Србији и истакли је у прве редове балканских земаља. Стога Ристић заслужно спада у ред највећих државника и научника Србије 19. века.

Научни рад:

Бавио се и историјом и написао:

Спољашњи одношаји Србије од 1848-1872
Дипломатска историја Србије 1875 – 1878
Написао једну од првих историја српске књижевности.