Био једном један Гидра

Обожавали смо га. И Обожаваћемо га. Колумниста МОНДА Младен Николић посветио је нови текст једном од глумаца који је синоним за смех. Драгомир Бојанић Гидра!

Гидра сам први пут видео још као клинац, на ТВ-у – било је то крајем седамдесетих, када је најпопуларнији лик са малог екрана био фамозни Сандокан. Тик уз брадоњу са сабљом били су и водитељ Квискотеке Оливер Млакар, Седморица младих (њихов шоу „7 +7″) и, наравно, Прле и Тихи.

Мајицу са Сандокан носио сам док се није исцепала, а ништа мање нисам био поносан ни на ону другу на којој су се шепурили двојица неустрашивих илегалаца са шмајсером. Њихов љути непријатељ био је Жигонов Кригер, дабоме, СС мајор од кога се ледила крв у жилама. Међутим, није Кригер могао сам против „Отписаних“; десна рука био му је уштогљени госн. Мишић, шеф београдске тајне полиције, а њему је помагао (или можда пре одмагао?) Вечито припити Микула. И Кригера, и Мишића, и све оне силне „Швабе“ мрзео сам и плашио их се али, занимљиво, тај неспретни бркати грмаљ Микула био ми је симпатичан и нимало мрзак. Да, био је то непоновљиви Гидра.

„Повратак отписаних“ – ИНСЕРТ

Да је жив, Драгомир Гидра Бојанић, рођени Шумадинац, овог 13. јуна напунио би 82 године. Без сумње, спада у ред најпопуларнијих глумаца на нашем простору и, упркос томе што већ више од две деценије није међу нама, његови филмски ликови и данас једнако засмејавају публику буквално све узраста; пронаћи неког ко не зна за Гидру је апсолутно немогуће.

Овај кршни бркајлија родио се и одрастао у Крагујевцу (1933). Није могао да се похвали срећним детињством; мајка му је рано умрла, а са непуних десет година остао је и без оца Јована, официра краљевске војске. После основне, у родном граду је уписао и завршио средњу школу за прераду хране (меса, поврћа); касније је Гидра често умео да каже како се школовао на конзерваторијуму!

Убрзо се запослио у струци, као занатлија у прерађивачком комбинату „Црвена звезда“. Окружен конзервама, месним наресцима, џемовима и компотима, Гидра је заволео – глуму. Наиме, у самој фабрици била је оформљена аматерска драмска група, састављена од запослених у „Црвеној звезди“ и за млађаног Бојанића то је било откровење. Магија глумачке игре убрзо му је постала много више од хобија. Уследило је учлањење у локално аматерско позориште „Света Младеновић“, а Гидра је, после непуних годину дана рада, напустио свој посао и, решен да се бави глумачким позивом, постао члан крагујевачког Народног позоришта. Ту се појављивао у малим, епизодним улогама, главне роле биле су за Гидру ван домашаја.

Било му је јасно да прави пут до озбиљног бављења глумом води преко студија на београдској Академији. Живећи потпуно сам, младић широког осмеха налазио се у незавидној материјалној ситуацији и није био у стању да покрије ни трошкове пута до Београда. Тада су му несебичне колеге из крагујевачког позоришта притекле у помоћ сакупивши нешто новца за свог другара, за кога су веровали да ће положити пријемни и постати студент глуме. Наравно, Гидра се уписао из прве, и то у класи легендарног Раше Плаовића. Његова експресивност, уочљиви таленат и особени шарм запали су за око многима на високој школи, а и шире. Већ после прве године студија уследиле су повремене улоге у представама Народног позоришта!

Занимљиво, Гидра није завршио студије, није дипломирао на Академији. Све учесталији ангажмани, прво на позоришним даскама, а затим и на филму, Гидру су постепено удаљавали од књиге и учионице. Носио је тај Шумадинац већ у себи све оно о чему су Брехт и Станиславски писали. Све своје потоње улоге, од најмањих, па до оних незаборавних, одиграо је као апсолвент глуме.

„Марш на Дрину“ – ИНСЕРТ

У то време, један од најцењенијих југословенских режисера, Жика Митровић, први је младом Бојанићу пружио прилику да се покаже на великом платну. Реч је о драми „Ешалон доктора М.“ из 1955. године, у којој је Гидра малом али запаженом улогом означио почетак своје блиставе филмске каријере. Митровић ће га ангажовати и неколико година касније, у свом најпопуларнијем филму, ратној епопеји „Марш на Дрину“ – Гидру памтимо као каплара Јанићија који мучи муку у свом воду са младим необузданим војником којег је тумачио Зоран Радмиловић.

Тих шездесетих година Гидра је играо униформисане момке у још два филма, „Првом грађанину мале вароши“ и „Лето је криво за све“ (у оба је био милиционер). Глумио је и партизане, разуме се, али и четничког војводу (у филму „Сретни умиру двапут„). А онда су му се догодили – вестерни! Они медитерански, са укусом шпагета.

„Балада о револверашу„, „Ђанго – Последње убица„, „Нека ти бог опрости, ја нећу„, „Метак у чело„, „Време за убијање“ … филмски су наслови који пластично илуструју жанровску одредницу „тоталног“ вестерна справљеног у италијанској кухињи. Гидра Бојанић постао је (на шпицама ових филмова) Ентони Гидра, глумац као створен за револвераше леденог погледа и брзих прстију. Све ове егзотичне шпагети вестерне снимао је у другој половини шездесетих година. За неке, био је прави балкански Џон Вејн, за друге, наша верзија мрског Лија Ван Клифа. За мене, био је и остао Гидра, само са шеширом, револверима и мамузама на каубојкама.

Глумећи у више од десет иностраних филмова (као иу неколико копродукција), Гидра Бојанић важи, уз сјајног Бекима Фехмиуа, за домаћег глумца који је остварио највећи број ангажмана преко границе.

„НИЗВОДНО ОД СУНЦА“ – ИНСЕРТ

У исто време, нижу се улоге и у филмовима домаћих синеаста – Александар Саша Петровић ангажовао га је у својим ремек–делима „Три“ и „Биће скоро пропаст света„. У сјајној драми „Низводно од сунца“ (1969) Гидра је бриљирао у карактерној улози Баја Бакића, тврдокорног, плаховитог сељака који је у завади са целим селом. У „кафанском“ филму „Бурдуш“ (1970) гледали смо га у улози Радета, пргавог алкохоличара.

„Бурдуш“ – ИНСЕРТ

Две године касније, Гидра је глумио агента Кондора, главног противника Бати Живојиновићу у класику југословенског акционог филма – „Валтер брани Сарајево“ Хајрудина Крвавца. Тог лета ’72. Бата је постао бесмртан, а Гидру је вероватно замрзло пола Кине плус део Совјетског савеза.

Током седамдесетих, Бојанић често игра војничке улоге, сетимо се филмова „Врхови Зеленгоре„, „Војникова љубав“ и „Двобој за јужну пругу„. У Немачкој 1976. снима „Групни портрет с дамом“ (уз Роми Шнајдер), код нас игра Микулу у „Повратку отписаних„, а глумио је и у филму занимљивог наслова – „Метак у леђа„. Заправо, овај наслов и не би био интересантан да деценију раније Гидра није глумио главну улогу у вестерну „Метак у чело„!

А онда, 1978. године, упознајемо Жику Павловића, гастарбајтера и Бобиног оца.

„ЛУДЕ ГОДИНЕ“ – ИНСЕРТ

„Халооо! Овде Хер Жика Павловић“ – само једна је у мору незаборавних Гидриних реплика из фамозног филмског серијала. Пуне три године требало је Зорану Чалићу и његовој дружини да реализује овај мали, нискобуџетни филм који се позабавио осетљивом темом сложених породичних односа у околностима малолетничке трудноће. Тинејџерска прича о Марији и Боби (на имдб-у се зову Мери и Боб!) Запалила је својевремено југословенске биоскопе, а и данас су многи склони да тврде да је за такав успех „Лудих година“ највише заслужан управо Гидра са својим Хер Жиком.

Као главни аргумент истичу како су управо Жика и Милан ликови око којих се цела прича врти и даље развија, од четвртог наставка, па све до завршног, десетог („Жикина женидба“, 1992.) и свакако су у праву. И сам аутор, Зоран Чалић, једном изјавио како би снимио још десет наставака али те филмове без Гидре једноставно није могао ни да замисли.

Бојанић је многим редитељима био омиљени „пик“ за улоге шофера: био је камионџија у Драшковићевој драми „Живот је леп“, баш као и у ТВ серији „Врућ ветар“ (сећате се једноруког Крстивоја?), Затим, онај трамвајџија што хоће да бије Лаушевића у „Шмекеру“, возач аутобуса у Брениној комедији „Хајде да се волимо“, возио је аутобус и у драми „Шта је с тобом, Нина“ … Био је чак и пилот у „Биће скоро пропаст света“, где је експресно завео Ани Жирардо, у то време велику звезду француске кинематографије.

Гидра никада није пристајао на то да га у опаснијим ситуацијама на снимањима дублирају каскадери, већ је, нпр. као Белмондо, сваку своју сцену лично одглумио. Кажу да је волео свој посао и да је био изненађујуће професионалан у припреми за снимање, у раду са колегама на сету. Тачно је и да је био склон импровизацијама, где год су аутори толерисали или чак охрабривали такав начин рада. Чалић и његов серијал „Луде године“ најбољи су пример.

Оне ружне 1993. године последњи пут је стао пред камере, у пародији „Обрачун у Казино Кабареу“. Сазнали смо тада да болује од карцинома. И док се лечио на ВМА, све време је вицевима забављао рањенике који су стизали са фронтова по бившој Југославији. Напустио нас је тог новембра, у својој 61. години.

Гидра Бојанић одиграо је најразличитије ликове у више од 50 играних филмова, уз бројне ТВ серије и драме. Награђен је Златном ареном на Пулском фестивалу 1974, за улогу у драми „Свадба“ Радивоја Шарановића. Био је ожењен колегиницом Љиљаном Контић, које се сећамо по улози Милијанине мајке у серији „Ђекна још није умрла, а ка ‘ће не знамо“ Живка Николића.

Волео је кафане, сви су то знали. О њему су кружиле бројне анегдоте, а велики део тицао се Гидрине ГАЛАНТНОСТИ; знао је да, чим закорачи у неку од кафана, позове туру за све госте. То је био чест случај кад год би стизали хонорари, нарочито они из Италије. Уживао је у томе да забавља друштво, маестрално је причао вицеве, кажу да није било теме на коју се не би нашалио, у свом маниру. Маркантне појаве, ведар, гласан и са оним његовим широким осмехом оивиченим дугачким брковима.

Био једном један Гидра…

извор: http://mondo.rs, видео: YouTube

Коментари

коментара