Соколски покрет је настао у другој половини XIX века као пансловенски отпор германској хегемонији у Европи. Идеја је била да се дисциплинованим и напорним вежбањем тела развије снажан, национално освешћен дух код младих нараштаја, супротан идеји ubermensch-a. Рођен у Чешкој, овај покрет се брзо раширио словенском Европом и ухватио корена у Србији.
Танасије Голић је пре рата био истакнути члан друштва „Соко“, добровољног фискултурног удружења грађана. Важио је за доброг гимнастичара. Активно се такмичио од своје шеснаесте године у гимнастичком вишебоју. Био је један од носилаца олимпијског пламена за олимпијаду у Берлину 1936. Крај Другог светског рата дочекао у логору Оснабрик са 45 килограма. После рата предавао је фискултуру (касније физичко образовање), у Гимназији. Био је члан Комитета за физичку културу у Влади СР Србије, савезни гимнастички судија и инструктор, те један од најпознатијих аутора слетских вежби у држави која више не постоји. Једно време, тачније, до 15. априла 2001., Танасије Голић је био најстарији члан друштва „Соко“ у Крагујевцу.
Танасије Голић је за нас децу из краја био чика Ташко, наши родитељи су га ословљавали са комшија Ташко, а ђаци, колеге и сви остали, друже Голићу, или присније, друже Ташко. Онај његов део живота, који је мени познат, провео је у мањој приземној кући у улици Светозара Марковића, са женом и колегиницом Вером и ћеркама Споменком и Драганом. Ћеркама је редовно куповао „Политикин забавник“ и ако је важио за строгог и принципијелног човека, био је веома нежан отац.
Ташко Голић је сваки посао у свом животу обављао савесно и на време. Тако је сваког семптебра пред његову капију на углу улица Светозара Марковића и Стевана Сремца, велики камион искиповао гомилу угља за наступајуће јесен и зиму. Био је кишан и хладан дан, готово више новембарски него летњи и Танасије Голић је ужурбано товарио угаљ у колица, којим га је превозио у шупу у дну дворишта. Журио је да му угаљ не покисне и веома кратко одговарао на поздраве комшија. Пензионер Божа Алексић, грмаљ који се једва кретао, избауља из куће прекопута, наслони се на капију жељан било каквог разговора, којим ће прекратити сопствено доконање и ослови Ташка:
- Здраво Тале! Шта то радиш?
- Ето, Божо, свирам на клавиру! – одговори Ташко, убацујући ужурбано угаљ у колица.
- Па, како свираш на клавиру, кад товариш угаљ? – не предаје се комшија Божа.
- Па што ме питаш, кад видиш шта радим! – заврши Танасије Голић разговор и хитро, попут младића, утера претоварена колица у двориште.
Ето, такав је био Танасије Голић, мој чика Ташко, први комшија и пријатељ моје породице. Бранио се од доконих насртљиваца цинизмом и хумором. Сваки други од наших комшија би Божу Алексића опсовао, што га затракује док ради тежак и прљав посао, али Танасије Голић никад није псовао. Увек је имао снаге и стрпљења, да без обзира на ситуацију, одговори снагом ума – цинизмом и хумором. Неки га због тога нису волели, другима је баш због тога био драг.
Принципијелност Ташка Голића је понекад досезала размере локалне легенде. Већина му се подсмевала због тога, а они, којих је било много мање, су озбиљно одмахивали главом, увиђајући Ташкову огромну снагу у доношењу појединих одлука. Ташков ђак, матурант Крагујевачке гимназије је већ две године за редом освајао на државном првенству у атлетици титулу првака у десетобоју, врло комплексној дисциплини краљице спортова – атлетици. И како очекивати од једног врхунског спортисте, макар он био средњошколац, да уредно испуњава план и програм који је министарство просвете СФРЈ прописало за наставу физичког васпитања. Наравно, код сваког другог наставника фискултуре шампион у десетобоју би имао, сам по себи, петицу к’o врата. Али судбина је хтела да атлетском шампиону физичко предаје Танасије Голић, педантан, строг и непоколебљив. На крају године у сведочанству гимназијалца и првака државе у атлетици, у рубрици физичко писало је недовољан један. Десетобојац је морао на поправни из физичког. Пола града се смејало. Она друга половина је вртела главом. О овом случају писали су на страницама спортске и дневне штампе као куриозитету светског ранга. Ташка Голића се то није дотицало. Знао је да разбарушени таленат без самодисциплине не вреди много. Веровао је само у дисциплиновано извршавање задатака, као једину гаранцију успеха.
Брдо којем недостаје неколико десетина метара да буде планина зове се Жежељ. Да се земљина кора својевремено само малкице другачије формирала, за Крагујевац би се говорило да се налази у подножју Жежеља, а не у срцу Шумадије. Један једини пут у животу био сам на Жежељу. Мене и своје две ћерке водио је у ову планинарску авантуру наш први комшија Танасије Ташко Голић. Нико од нас клинаца још није пошао у школу. Данас се сећам само две ствари са овог подухвата. Црвено – бели кружићи лима, закуцани за дрвеће поред пута, зову се планинарске значке. Њима је означена стаза којом је најсигурније пети се на планину. Одужујући мушку обавезу домовини, „негде у Босни“, тачније кланцајући уз Бјелашницу, тражио сам погледом ове значке и сетио се Танасија Голића. Није било ни значки, ни дрвећа, само го камен и магла. Друга ствар коју сам научио пењући се на Жежељ, била је да планинар треба обавезно уз себе да има неколико коцки шећера и чутурицу воде. Док сам хватао дах уз Бјелашницу и осећао да ми се ножни мишићи грче, замишљао сам како чика Ташко, израња из босанске маглуштине и из џепа вади коцку шећера.
Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић
Коментари
коментара
