ЛЕПЕНИЦА
Био сам изненађен кад сам први пут у животу чуо песму „Текла река Лепеница“. Певала је својим изузетно високим сопраном, чувена Даница Обренић, а мени су се, након првог изненађења, груди испуњавале невиђеним поносом. Велика звезда народне музике певала је песму у којој се неколико пута помиње име мога града и реке која протиче кроз њега. Од превеликог узбуђења нисам ни схватио значење текста друге строфе, у којој „Рада платно бели“, али о томе касније.
Протекло је неколико деценија од тада и већ сам огуглао на комплимент који се често удељује Крагујевцу „да је леп град, али да нема реку“, кад сам у једној књизи професора Реље Новаковића прочитао да је Лепеница једна од најстаријих европских река. Опет сам био препоносан на тај понекад каљави поточић који протиче испод многобројних крагујевачких мостова.
Лепеница извире у Гледићким планинама код брда Столице у селу Голочелу. Улива се у Велику Мораву, као лева притока, код Миљковог манастира у селу Гложане, 7 километара удаљеном од Свилајнца. Дужина тока реке Лепенице у XIX веку износила је читавих 60 километара. Данашњи ток је 12 километара краћи, јер је после велике поплаве 1987. скренула код Рогота на исток, право у Велику Мораву. Пре тога, текла је паралелно са Моравом поред Лапова и Марковца. Просечна количина воде коју Лепеница даје Великој Морави је око 3 кубна метра, а иначе рекордан проток који је забележен је, замислите, 920 000 литара у секунди. Све то, путем речног слива којем припада, стиже чак до Црног Мора. Нагласите то кад вам следећи пут кажу да је „Крагујевац леп град, али…“!
На ширем подручју града постоји преко тридесет мостова преко Лепенице. На ужем, од улаза у фабрику аутомобила, па до сервиса има их 11. Најлепши и најстарији су Горњи и Доњи камени мост. Како су од времена и сталног увећавања броја аутомобила који свакодневно прелазе са једне обале на другу, поприлично попустили, направили су им и резерве, зване Двомостовља, а њих препустили искључиво пешацима. Некада давно завладала је мода да се ови мостови, нарочито онај Доњи, који је спајао главну и улицу Филипа Кљајића (данас Јована Ристића), прелазе, не наопослено као сав нормалан свет, него преко њихових лукова. Један од шампиона оваквог, заиста опасног, доказивања храбрости и вештине био је мој црнопути друг из разреда Драгољуб Пантелић, звани Гурко. Спремао се да једног дана пређе преко моста завезаних очију, али га је у томе спречио несрећни скок са бране у Грошници којим је прерано одлетео са овог света.
Било је рано предвече, на крају лета 1975. Седео сам у „Балкану“ и чудио се како то нема никог из мог друштва. Онда је у кафану улетео као без душе М. О. звани Кима и повикао из свег гласа: “’Aјде бре, шта ме гледаш! Лепеница поплавила све код станице!“ У први мах сам помислио да је друштво смислило неку нову фору за наивне, насмејао сам се и мирно отпио гутљај кафе. На Кимино инсистирање сели смо у његовог „фићу“ и одјурили до моста који спаја улицу Града Сирена са аутопутем. Даље нисмо могли. Била је то шеста поплава Лепенице у Крагујевцу током прошлог века. Улица Микуша Гајевића је већ била под водом. У њој се налазила штампарија „Никола Николић“, у чијем магацину је поплављен комплетан тираж другог издања збирке песама Душана Срезојевића „Златни даси“. Од С. П. уредника и приређивача овог издања чуо сам да се то десило и са првим издањем Срезојевићевићеве збирке, приликом поплаве 1913. Да ли је случајност у питању, или је Лепеница имала нешто против задуго јединог антологијског песника из Крагујевца, заиста не знам.
Извесни Тома Симовић, матурант Крагујевачке гимназије, у лето ’62. препловио је Лепеницу кајаком од „Завод“ станице до Свилајнца. Све до Јовановца, Тома је своје пловило више гурао, него што се возио у њему. Ова пловидба шумадијским Мисисипијем је трајала 24 сата, па је храбри чамџија преноћио са кајаком испод главе. Тома је за (тада), једини крагујевачки недељник изјавио да му је много било жао што у Роготској шуми није видео јелене, а да су му приликом пловидбе друштво правили фазани и жабе. „Нисам знао колико су лепи предели кроз које Лепеница протиче“, био је завршни Томин утисак.
И да се вратимо поменутој и јединој песми о Лепеници са почетка ове приче. Како је живот одмицао, а нарочито 70-тих, кад год бих прешао преко Лепенице падала ми је на ум друга строфа: „У њој Мара платно бели!“ Са сетом сам се присећао оног дечијег усхићења овом песмом, јер је Лепеница у то време свакодневно текла замућена и у свим могућим бојама. Била је то последица рада лакирнице у фабрици аутомобила, у којој су се производиле „фиће“, „тристаћи“ и остали „кечеви“, и то 200.000 годишње. Знам да ћу се замерити еколозима, али стварно сањам дан кад ћу у Лепеници препознати којом бојом данас фарбају нову партију „Пунта“.
Верујем да тај дан није далеко, али се ипак надам да ови нови фарбари данас имају неке филтере, па у том случају нећу сазнати нијансу управо офарбаних аута.
Него нека – важно је да тече. Лепеницом до Црног Мора.
Коментари
коментара
