Званичан назив је гласио: Ликовни студио Дома омладине Крагујевац. Тако је ословљаван у медијима и заглављима плаката и каталога изложби. Ми смо га звали интимније и једноставније: атеље. Уствари била је то бивша гаража Др Николајевића, у чијој је кући после рата, крајем 50-тих, настањен Дом омладине. Кључ који је отварао улазне двери нашег атељеа имао је на себи урезан број 13. Ето, то може бити доказ да тринаестица није увек баксуз. Из Ликовног студија је на уметничке школе и академије отишло шесторо младића, плус неколико који никада нису стекли официјелно уметничко образовање, али су достигли ниво да их избирљиве комисије Улуса приме у своје редове.
За мене је све почело оног дана, кад сам као без душе, утрчао у минијатурну канцеларију управника Дома, са једним насликаним платном испод руке, умотаним у „Експрес политику“. Свега неколико минута раније прочитао сам у дотичној новини да Дом омладине отвара Ликовни студио за младе аматере, који ће моћи под стручним надзором да уче цртање, сликање, вајање и остале дисциплине. Писало је, још, да је сав материјал за рад обезбеђен, те да ће Дом омладине, најмање једном годишње, организовати колективне изложбе. Знате ли шта је за једног петнаестогодишњака, који је опседнут идејом да се читав живот бави сликарством, могла да значи понуда да бесплатно добије четке, боје, платна и остале неопходне дрангулије. Зато сам утрчао у Дом са никада више досегнутим узбуђењем. Питање које ми је одузимало дах гласило је: да ли сам довољно добар да ме приме. „Седи момак, одмори се. Хоћеш ли да попијеш нешто?“, упитао ме човек, који је седео за најмањим писаћим столом који су моје очи виделе у животу. Није ми се допао на први, усплахирени поглед. Имао је пажљиво зализану косу, невероватно уредно штуцоване бркчиће и сиво одело, које би више пристајало неком књиговођи. Нисам имао појма да се управо упознајем са Мирком Ђоковићем, добрим духом неколико генерација крагујевачких младића и девојака. Не могавши да дођем до даха, само сам му гурнуо ону моју темперу на платну, насликану под патронатом Синише Павића, мог бившег наставника ликовног у основној школи. „А, ти хоћеш у Ликовни студио“, рекао је Мирко пун разумевања за моју задиханост, „Нема проблема, иди доле у двориште и јави се Дулету.“ Сав у неверици још увек сам махао оном сликом испред Мирковог носа. Успео сам да изустим некакво питање у смислу да ли сам довољно добар да ме приме, или нешто слично. „Ма, није то важно. Главно је да ти волиш да сликаш. …“
Двориште Дома омладине је половином 60-тих, било најлепша башта у Крагујевцу. Пуно хладовитих вењака, са стазама од беле ризле и прелепим тремом од барске трске. Поред трема стајала је невелика кућица са вратима обојеним кобалтно плаво. „Уђи слободно!“ , рекао је неко изнутра. Неколико тренутака касније упознао сам се са Дулетом (Душаном Благојевићем), вајаром и сликаром и Ракијем (Mиливојем Раденковићем), аутором велике гипсане скулптуре у антреу Дома. Управо су завршавали гитовање прозора на атељеу. За зебњом сам им рекао зашто сам ту и показао своје остварење. „О, па ти си баш добар!, рекао је Дуле. Са том констатацијом се сложио и Раки, и додао да је штета што тренутно није ту и Раша. „Њему би се ово допало. И ти радиш шпаклом.“ Раша Стевановић! Прошле године у холу „Пионира“, на некој изложби, нисам могао да одвојим очи од његовог „Житног поља“. Ја сам најзад могао да се опустим. Била је то идеална прилика да се запали цигарета. Нажалост, у то време, још увек нисам припадао порочном племену пушача.
Зато ћу брзо пропушити у атељеу, наредних недеља. На прву цигарету ме наговорио Кепа (Драган Јелесијевић), који је неколико дана касније пристигао међу нас. Кепа је пушио нишку „Дрину“, понављао трећи пут први разред гимназије, али је деценију касније завршио Ликовну академију и магистрирао сликарство у класи Стојана Ћелића.
У атеље су почели редовно да навраћају Милош Миша Максимовић, студент Ликовне академије и Боба Поповић, аутодидакт и сликар старог Крагујевца, чији смо рад веома ценили и поштовали.
Касније, у наредних годину – две, придружиће нам се и Рајко Андрејевић, Миомир Мики Јанковић, Зоран Илић, Милош Самарџић И Предраг Лека Оташевић. Чини ми се данас, да је Рајко био далеко најталентованији од свих нас, али ни он, као ни Раша, нису могли свој таленат да развијају даље на Ликовној академији. Остали су у Крагујевцу и данас су достигли ниво који их не разликује од многих који су завршили студије сликарства.
Атеље је имао и сталне чланове који нису сликали, нити вајали, али смо их сматрали „својима“. Били су то песник Бора Хорват, и потоњи филмски и тв редитељ Зоран Б. Петровић.
Прва изложба Ликовног студија отворена је 25. маја 1965. у холу биоскопа „Пионир“. Био је то ексклузиван простор. Неке слике су нашле и своје купце. Сећам се да је највише њих „кидисало“ на Рашину мртву природу „Бакин сточић“. Раша је од те слике купио своје прво одело и наставио студије на Вишој педагошкој школи са много мање финансијских брига. Једини је он дошао до „живе лове“. Нас клинце Мирко је за паре од продатих слика послао у Зеленику. Многи од нас су тада први пут летовали на мору.
Десетак година смо провели у бившој гаражи др Николајевића, сликали, вајали и излагали и ван Крагујевца. На чувеном конкурсу листа „Младост“ и ЦК Савеза омладине Југославије добили смо колективну награду. Једно време Ликовни студио Дома омладине био је носилац ликовног живота у граду. Онда смо, један по један, почели да се осипамо. Неко је отишао на студије у Београд, неко се оженио, неко се запослио ван Крагујевца. Последње слике у нашем атељеу насликали су Драган Јелесијевић Кепа и Милош Самарџић Мишко, за своје магистарске изложбе. Вајар Зоран Илић је остао у атељеу и кад је дипломирао на Академији. Он је држао ватру до краја.
Мирко Ђоковић је отишао у пензију, касније и преминуо. Умрли су и Мики Јанковић и Дуле Благојевић. Ми остали смо живи и здрави и уредно старимо. У Дом омладине су стигли неки нови клинци. Тако и треба!
Прошле јесени сам био у башти Дома омладине. Наш атеље више не постоји. Срушен је! Уместо њега је сазидана летња сцена. Није ми било много жао. Тамо где треба, он постоји и даље – код Кепе, Леке, Мишка, Раше, Зокија и свих нас осталих…
Јован Кале Глигоријевић
Коментари
коментара
