Улазак ФК „Радничког“ у Прву савезну лигу (данашња „Јелен“ супер лига Србије), очекивао се још 1957. године. За ту прилику саграђен је и нови Градски стадион, назван по пиониру Шумадијског фудбала Данилу Стојановићу – Чика Дачи. На жалост, после супериорно освојеног првог места у источној групи Друге савезне лиге, „Раднички“ је неочекивано поражен у квалификацијама од ногометаша „Сплита“. На улазак у лигу најбољих клубова Југославије чекало се све до 1969. године.
Фудбалски клуб »Раднички« је пре рата словио за клуб младих занатлија Војно-техничког завода, углавном левичара и чланова илегалне комунистичке партије. Послератно руководство града и клуба је било врло поносно на ту историјску појединост и истицало је на сваки могући начин. У грбу клуба који су фудбалери носили на дресовима доминирала је звезда петокрака. Дресови играча су били црвени. Такође и шорцеви и доколенице, а навијачима су дељени платнени качкети на којима је поред имена клуба доминирао и натпис САМОУПРАВА – недосањани циљ и нада српских социјалиста из деветнаестог века. Чак је и рефрен химне клуба био црвено »колорисан«:
Црвени качкети,
Црвени качкети!
»Радничком« се срце
Не може узети!
Црвени декор и костимографија су ипак, били само симболи једног времена, које је лагано копнило из свести и уверења људи. Иако је до судњег дана »највећег сина наших народа и народности« преостајало више од две деценије, социјализам се схватао више као административно правило по којем се човек равња на послу и ван куће, него као интимна идеја за коју се живи и у коју се верује. Отварање граница средином шездесетих и припуштање великог броја радника у земље западне Европе, враћало је у државу »братства и јединства«, током лета и божићних ферија, мноштво задовољних прича о лепотама капитализма. Истина, да капитализам уопште није труо, ширила се на поподневним испијањима кафе код првог комшије, на ручку код кумова, па и на стадиону, у полувремену утакмице, кад сви свима имају да кажу »нешто важно и у поверењу«.
Крајем шездесетих фудбалери ФК »Радничког« нису ни помишљали на самоуправљање, равноправност међу људима, авангардну улогу радничке класе и остале тековине нашег јединственог друштва. Имали су сталне плате, добијали премије чак и за нерешене резултате утакмица, а неки тренери су новчано награђивали играче и кад изгубе утакмицу – због залагања у игри и показаног пожртвовања. Фудбалери су у то време живели као бубрег у лоју. Носили су одела још од ујутру и опседали терасу хотела »Крагујевац«. Ретко ко од њих није имао кола, а новац за све то обезбеђиван је у кабинетима стубова друштва. У том царству лажног рада, кожних фотеља и Титових фотографија на зиду, одиграно је више дербија, досуђено виђе пенала и искључења противничких играча, него на Градском стадиону. Заједно са одлукама о расту производње и увођењу канализације у удаљене крајеве града, доношени су закључци и резолуције о резултатима утакмица. Подразумевало се и да то нешто кошта, али никад нико није сазнао ко је коме и колико платио. Најважније је било да црвени качкети остану гледаоци Прве савезне лиге у фудбалу и да радничка авангарда навали на Градски стадион у што већем броју у дане кад гостују »Звезда«, »Партизан«, »Хајдук«, »Динамо« и остали велики клубови, који су имали велике стадионе, велике играче и сами себи зарађивали велике паре за фудбалски живот на високој нози.
Крајем пролећа седамдесете године ФК »Раднички« је играо последње коло првенства у којем се први пут у својој историји називао прволигашем. Клуб је био један од најозбиљнијих кандидата за повратак у друголигашко друштво. Императив ове утакмице био је победити гостујућу »Војводину« с минималним резултатом како би се очувао прволигашки статус. Новосадска »Војводина« је у то време спадала у врх СФРЈ-фудбала. Имала је у својим редовима неколико репрезентативаца. Многи навијач »Радничког« је са зебњом кренуо после недељног ручка на Градски стадион. У главама групица које су кроз хладовину Горњег парка хрлиле на место догађаја нервозно су се ројиле многе тактичке замисли о томе како победити фудбалског горостаса из Новог Сада. У заказано време судија је звиждуком означио „судњи час“ и утакмица је почела. Горостасни голман новосађана драо се из петних жила на играче »Радничког«; урлао је где да му шутирају, не би ли „спонтано“ примио гол и окончао ову фудбалску фарсу. Узалуд! „Црвени ђаволи“ су личили на преплашено јато препелица, које после изненадног пуцња прхну у ваздух без свести о томе да ли су живе или погођене. Утакмица се ближила крају, кад је судија, немајући куд, морао да свира пенал за „Војводину“. Лопту је узео најбољи играч Новосађана, репрезентативац Никезић и страховитим ударцем је упутио неколико сантиметара поред стативе у гол аут. Да је неки слабији играч шутирао, сигурно би постигао гол. Остало је свега неколико секунди до краја, кад су већ видно изнервирани играчи „Војводине“, на једвите јаде угурали лопту у сопствени гол.
„Раднички“ је остао члан Прве лиге укупно три сезоне. После тога стрмоглављивао се довде где тавори данас.
Мени се чини да би се све другачије догађало да неко паметан промени име Градском стадиону. Знате, Данило Стојановић, који је донео прву лопту у Крагујевац после завршених студија техничких наука у Немачкој, био је Лаповац. Природно је да тек стасали инжењер, вративши се у домовину прво сврати у Лапово да се поздрави са оцем, мајком и осталом поносном и знатижељном родбином. Он дакле, прву лопту у нашу чаршију није донео из Митвајда, где је студирао, или из Берлина, Минхена, или неке тако велике немачке вароши, него из Лапова. Зато нама у фудбалу никако да крене.
Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић
Коментари
коментара
