Бранислав Цига Јеринић – Не волим џет-сет

Кад бих у некој представи играо негативца, Славка је говорила: „Побогу човече, немој више да играш такве улоге, уништи нам кућу!“

Изданак старе глумачке гарде, Бранислав Цига Јеринић у разговору је исти као и на сцени: озбиљан, чврст, постојан. Мада већ у озбиљним годинама, суверено влада својим силовитим темпераментом. Има и оног другог Циге Јеринића, поетичног, топлог, сетног. У години која симболично означава пола века његовог присуства на позоришној сцени, доајен Народног позоришта игра у неколико представа: „Свети Георгије убива аждаху“, „Мамац“, „Мајстор“, а управо је остварио и значајну креацију у „Хасанагиници“. И одбија помисао на свечано обележавање свог глумачког јубилеја.

„Мој посао је мој ризик. Није ме у њега гурала ни мајка, ни општина, ни држава. Значи, сам морам да сносим своју одговорност, а да славим нетшо, чиме се, заправо, слави старост …?! То ласка неколико дана, онда те углавном сви забораве. А кад умреш, прочитате које си све награде у животу добио, и дефинитивно паднеш у заборав. Тако да је мени, то глумачко свечарење, прилично бесмислено. “

ЦИГА: Почео сам да глумим из непознатих разлога; никад пре нисам био у позоришту, нити сам гледао неки филм. У последње време, нешто размишљам одакле је дошла та потреба. Ратне године биле су стране за мене, наједанпут сам постао одрастао човек. Мој отац је убијен приликом уласка Немаца у Крагујевац. Заправо, борбе за град није ни било, али он и неколико других, лудих пушкара, покушали су да га бране. Нашли смо се на улици и зависили од помоћи добрих људи. Једино бекство од реалности било је у прављењу представа. Мој брат од стрица писао је текстове, развучемо чаршаве по соби и позовемо комишлук. Улазница је била крушка, јабука или јаје, нешто што може да се поједе. Знате, показивао сам велику даровитост за другу врсту уметности, за сликарство. Нисам цртао чича Глишу, већ озбиљније цртеже. На полеђини фотографија, пошто папира није било.

Село мог деде зове се Белошевац, тамо је живела моја тетка која је радила у новим месним одборима. Била је задужене за омладину и културу и чим би се ослободило неко насеље, ишли бисмо тамо и правили приредбе. „Циганин на стражи“ био је скеч који је она негде нашла, а ја играо тог циганина. Брашном сам лепио бркове од вуне. Касније сам тај лик глумио и у својој школи, и почну деца да ме зову Цига. Нормално, тукао сам се због тога, али што се више ​​опиреш, надимак ти се више ​​лепи. Данас, кад ме неко ослови правим именом, имам утисак да се ради о другом овеку.

БЕЗ самодисциплине

Моју гимназију од позоришта делио је само дрвени плот. Примећивао сам неке чудаке, који мрмљају нешто и шетају наоколо, били су то глумци. Велики шок доживео сам осетивши мирис шминке и декора; интензиван и необичан мирис, који ме је тренутно определио за позориште. Бежао сам са часова, посматрао пробе и уживао у том мирису. Нажалост, више га не препознајем.

Цело лето, после матуре, радио сам цртеже, конкурисао сам на Ликовној академији. Један мој друг са којим сам играо у аматерском позоришту, предложио ми да се опробамо на Позоришној академији … И догодило се да су мене примили, а њега нису. Примили су ме и на Ликовну академију, ипак, никад се нисам покајао што сам изабрао глуму. Знате, ја сам заљубљен у позориште. За бављење сликарством потребна је и самодисциплина, а ја сам веома лењ човек. Иако сам много радио у животу, требало ме је на то натерати.

Примљен сам у класу Раше Плаовића, глумца, теоретичара, архитекте – савршеног интелектуалца, генија. Смислио је једну необичну теорију: енергија плус потреба, плус таленат, плус рад, дају вредност. Таман сам поверовао како сам у животу заобишао математику, кад, дођем до Раше, математичар.

Као прави архитекта, Раша је смислио како себи да направи шупу за угаљ. Његова супруга отишла је на годишњи одмор, и тако Раша и ја латили смо се посла. Радили смо и радили ту шупу; додуше више ​​смо јели и пили јер је Раша био и добар кувар. Кад се супруга вратила, кућна помоћница јој је пријавила да су све паре у кући потрошене, а кад је пао први снег, шупа се срушила.

Раша је пристао да држи часове на Академији, како би Народном позоришту обезбедио младост. Тако је, неколицина нас, ушла у ту кућу. Није нам дозвољавао да као студенти улазимо у позоришне пројекте, почео сам да статирам тек кад сам био на трећој години. Ускочио сам да заменим Љубу Тадића улози лакеја у „Сирану де Бержераку“. Нисам стигао ни да удахнем ваздух на сцени, а Сјеверин Бјели је изговорио мој текст. Мислио је да сам га од треме заборавио.

Сав потиштен изађем са позорнице, зауставља ме инспицијент, каже: „Ма, није то ништа! Врати се на сцену и само кажи: Ко су ти то лако умиру, и умри!“ Обукли су ми нови костим, изашао сам на позорницу, изговорио текст и срушио се. „Од чега си ти, бре умро ?!“, пита ме Љубиша Јовановић, који је глумио Сирана. Наиме, требало је да будем убијен у мачевању, али нико ме о томе није обавестио. школа може нчеему да те научи, али без судара са великим партнерима, нема глуме.

Невенка Урбанова

Моја каријера се одвијала у циклусима од по шест-седам година. Тако се, отприлике, дешавао прелом, који дефинише неке моје ставове. Изгледа да је у мом животу, без моје жеље, била присутна математика.

Прва представа у којој сам се осећао као прави глумац, била је „Тетовирана ружа“ у режији Братислава Борозана. Главну женску улогу играла је Невенка Урбанова, ја сам играо њеног љубавника Манекавала. Наравно да сам имао трему поред ње, али не задуго јер сам био млад и дрзак. Невенка је била вансеријска глумица, сву своју енергију преносила је на партнера и није дозвољавала да мало дремнем на сцени. Имала је савршену способност да подигне тензију, нема шансе да гледалац то не прихвати и каже: Да, они су у праву. Поседовала је редак спој глумачке и индивидуалне интелигенције; била изузетно модерног сензибилитета, а и данас је таква. Невенка није имала велике глумачке школе, за њу је то било небитно – фантастично је изградила себе.

Изузетан партнер на сцени био је и Мија Алексић; с њим сам радио још у аматерском позоришту у Крагујевцу и, на неки начин, сматрам га својим учитељем. Мија није глумио за себе, давао је и другима могућност да се размахну. А колико год је имао простора за своју улогу, искористио би га мајсторски.

Знате, глума се не учи само од врхунских глумаца, већ и од свих других. Сећам се једног старог глумца, Франа Лаковића, играо је јо у време Добрице Милутиновића. Углавном је играо епизодне улоге, али тако да ни данас не постоји нико ко би их маестралније играо. Био је глумац романтичарског доба са патетичном, тешком глумом, а на сцени је био тако реалистичан, да је то било фасцинантно. Сваку представу, баш сваку, играо је другачије. Био је ниског раста, још и у годинама, кад, чујемо да је у Нишу играо Отела. Помало изненађени, питамо: Чика Фране, како сте играли Отела? Каже: Љубоморно!

Љубинка Бобић

Имао сам велики број комичних улога, нарочито у Нушићевим комадима. Увек сам играо старије од себе, да ли због гласа, или озбиљног израза лица … Нешто ту није штимало, нити ми је пријало да будем старији али, шта можше!

У „Госпођи министарки“ прво сам играо Перу Каленића, улогу коју сам наследио од Мије Алексића, играо је веома дуго. Мислим да је та представа „Министарке“ играна више од 500 пута. Касније сам играо Течу Саву. Љубинка Бобић ме је волела и ја сам јој стално приређивао изненађење. Она се одмара у сцени кад долази фамилија, нема на том месту велику акцију, онда долазим ја као Теча Сава и изговарам текст: „Живка, дош’о сам да ми даш пензију! Она, каже: Па , ти ниси био у државној служби ?! – Нисам! Па, нигде ниси радио ?! – Нисам! Па, како да добијеш пензију? – Па, ко грађанин! Тол’ко света прима од државе пензију, што не могу и ја ?! Што си министарка, ако не можеш да учиниш своме ?! Стално сам смишљао другачија решења за тај дијалог, свакакве штосове. А она је само чекала – шта си смислио вечерас?“ Обожавала је те моје импровизације.

Дерт

Највише сам играо „Нечисту крв“: девет година Марка, једанаест година Миткета, четири године Хаџи Тому, годину дана Јову. Кад се сабере, то је велики део мог живота. Имам утисак да потпуно разумем и осећам Бору Станковића. Мајка је имала лепу башту, кад се ноћу вратим из скитње волео сам да седим у њој, ослушкујем ноћну тишину и гледам у небо. Лавеж паса у даљини и тај опојни мирис цвећа, месечево сребро … Истовремено се осећа и лепо и тужно, нешто те спаја са свим што постоји, истовремено раздваја од свега .. . Не да ти да заспиш. Касније, кад сам читао Бору, схватио сам да је то дерт – сета помешана с љубављу. Радостан си што живиш, али нешто те притиска.

Имали смо кућу на мору, у једном прелепом заливу. Обожавао сам тамошње ноћи; гледам у небо, сам, уз балон вина. У неки сат дође Славка, каже: Побогу човече, шта ту радиш? Је л’мислиш барем нешто? – Не мислим! Наравно, не умем да формулишем мисао која се тада јавља, само имам један велики страх који је леп, и гледајући у небо хоћу да га продужим. У таквим тренуцима искрсне свест о бесмислености и глупости са којом живимо – ауторитети, амбиције, сујете …

Славка Ружичић била је са мном на класи. Родила се љубав, заједно смо добили ангажман у Народном позоришту, и венчали се после годину дана. Раша Плаовић био нам је кум и Пендула Убавкић, мој друг и колега из Крагујевца. Покојна Славка поседовала је велику енергију, непресушну. Свему се потпуно давала, није умела да се чува. Ето, нисмо имали неку велику заједничку улогу, ретко смо играли заједно. Мислим да она то није желела. Једном је неко питао: Волиш ли да играш са Цигом? – Не! Зашто? – И на сцени се понаша као мој муж – где ми је пиштољ, где ми је ово, оно … Иди до ђавола! Стварно, нисам могао да се отргнем од те навике. Била је веома духовита, кад бих у некој представи играо негативца, говорила је: Побогу човече, немој више да играш такве улоге, уништи нам кућу.

Полицајац стаљиниста

Себе нисам видео на филму а нису ме видели ни други. На телевизији сам радио много, од њеног почетка. Радило се другачије него данас, имали смо проба и проба, од читалачких до пробе са камером. Не памтим улоге које сам играо, не бих могао да их поредим. Недавно су направили некакву статистику, али од мене нису имали никакве вајде. Знате, оно што је прошло … Нисам сентименталан а ни носталгичан.

Неколико пута играо сам лик Стаљина, у позоришту и у две телевизијске драме. Стаљинову канцеларију сместили су у Савезну скупштину, облачили смо се у згради телевизије. Већ смо били кренули на снимање, кад, организаторка се сетила, пита: Да ли сте понели личне карте? – Јао, нисам! Па, како ћеш да уђеш у Скупштину? Испред мене ишао је Марко Николић обуени као Тито. Обезбеђење га заустави, прегледа му торбу и узме личну карту. Уђем у хол и громко викнем: здравствујте товарили! Ови скоче на ноге и отпоздраве: Здравствуј! Махнем руком да седну и прођем. После се смејем са Марком, констатујемо да полицајци више верују Стаљину.

Човек из народа

Свака представа јесте проблем: како савладати аждаје са неколико стотина глава, да сваку од тих глава убедите да треба да вам верује у оно што говорите. Одатле и потиче трема, ако је немате не поседујете ни осећај одговорности. Кад та аждаја престане да се мекољи и кашље (позориште често личи на плућну клинику), кад завлада апсолутна тишина, вама израсту крила. Прихватили су вас, сад сте једно и заједно се играте. После свега, кад дођеш кући, легнеш и угасиш светло, развије ти се читав филм са представе. Постајеш свестан шта си урадио и да ли је то било добро. То му дође нека истина, као нека црква. Можеш сутрадан да приказујеш другу причу, али истину знаш.

Ја не могу да се пожалим, у животу сам имао срећу. Умео сам да је препознам. Свог доласка у Београд и студирања сећам се с великом љубављу, можда је то био најлепши период у мом животу. Иако сам био изложен борби за опстанак. Где сам само становао и како сам живео …! Пола године провео сам на железникој станици, молио чистачице да ме пробуде пре него што воз крене!

Знате, не могу да лажем, пријатно ми је кад ме људи препознају на улици. Онда имам утисак да сам оставио неки траг за собом а то ми причињава задовољство. Не спадам у оне глумце које препознавање на улици нервира, па избегавају да причају с људима. Ја избегавам пријеме и џет-сет дружења, а народ волим јер сам и сам део њега.

 

Текст: ЉУБИША СТАВРИЋ, преузето са: http://www.nin.co.rs/2002-01/10

 

Коментари

коментара